Svilen dodir

Dan ulazi mirno.Izmedju razgrnutih oblaka u Svitanju hrabro se smeši sunce.Onaj veliki ,obli sobom je na odlasku odneo i one gravure koje uznemiruju.Uvek mu slabi dejstvo kada se sunce smeši.Zato su se i mirisi razliveni u njenom umu,obojili lepše.
Ili je to zbog protekle noći?
Veza za smisao?!Bez blokada!Skriveni znakovi postoje.I kada im se čini da im je glava posuta prahom nekih drugih planeta.To je znak isto.Njihov san u snu.Njihova stvarnost sna.
Kao samo njihov san stvarnosti!Kao njihov dah,miris,šaputanje.Ljubav!
Kao staro stablo trešnje koja dozreva u maju.
Kao ona,koja se kreće najčešće suprotno od smera skazaljki sata.A on je vraća na smer.
Kao vilin konjic iznad svetlucave vode.Sve u jednom danu,živi.Neizdrž!
A on razgrče oblake,da ona ima svetlost.
Blagi titraj na vrhovima prstiju.Znak da je kraj nje.
Zajedno.Isto.Dubinom.Dahom.Mirisom.
Glas u baštama srca.Odraz sunca.Za beskraj bezvremenog vremena.Tu sve zasvetluca.Pomešaju se predozirane osetljivosti,zvukom tišine i bojama.Deo su istog tela.U melodiji koja je zajedno stvarala taj zvuk.I zvuk je sve lepši i puniji.Odjekuje.Greje odjekom.Zbog plamena visokog,iz vulkana srca.
Zbog lave koja klizi iz dubina nesamerljivih.Pulsira u grudima ritmom istosti.Treperi  na žednim usnama.
U vrelini pogleda tamo iza zavesice koju povija vetar.Kao njeno telo kraj njegovog,uz njegovo.
Jedino Sve!U svilenom dodiru dva bića!

A vreme....

Vreme se ne vraća.Reke ne teku uzvodno.Tragovi kopljastog dana urezuju se uvek dublje.Privid da se na njega zaborav nastanjuje.A reči o tom već koji put prećutane.Vera da će manje bol boleti.
To je knjiga otvorenih stranica,gde slova ne blede..Naprotiv!
A vreme se nije zaustavilo.Čudno!
Snovi se nisu prekinuli!Vetar Duvomil nije utihnuo.
Noći ponekad plaše.Ponekad se ublaži dodir.
Ponekad utihne šapat.A odjekuje prostorom.
Žedj voljenja neutažena.
On u očima.On u srcu.Slabim krvotokom nje teče.
Kao reči žuborom utisnute,od glasa pretočenog iz oka do sluha.I obrnuto.Sa uzdahom vatre.Ritam postojan.
San .Snovi.Sjaj tople zvezde .Razliva se prazninom,niz listiće novog proleća.Kada drveća veju latice i nova lišća.
Sve je kao pre početka jer početak je u prapočetku.
Još kada su ptice dodirivale reke zvezda.Ostavile tragove u istosti.Znak da su postojali pre postojanja.
Pre dva aprila dok treći teče...
Bezvremenost neizmerne ljubavi,sa mirisom sunčeve vatre koja pleše...