Posmatrana 5.

Završili su dani posmatranja.
Slede analize,i izveštaj,dok se pripremam za svoj ponovni put.Danas.Raskamenjena ,ka nepoznatom utočištu!
Moj jezik medjuprostornog umišljaja,na kopnu stvarnosti, poprimio je drugačiji oblik i značenje.
Da li zbog spoznaje vratolomne stvarnosti,i osećaja slobode,kao nove fizičke senzacije srca?!
Prazni sati medjuvremena iz prethodne noći,doneli su san,verujem kao završnicu snovitog prostranstva nezaborava.
Oslikavajući struju svoje svesti,kao element mog doživljaja,kao uostalom i svi utisci i vidjenja prethodnog trenutka,koji  jesu samo moji,ali dobijeni rečima meni upućenim,nekada nežnim  osmehom,nekada u nerazumevanju,nekada u tonovima varirajuće ljutnje,na granici sa grubošću.
Ponekad u čudjenju,podršci i ohrabrenju.Ponekad sa zaključcima naše istosti i velikoj sličnosti,gde su telepatski doživljaji zbližavali dva bića do neverovatnih spoznaja.
A onda ,u zavisnosti od trenutka njegovog raspoloženja ili neraspoloženja,obrušavali su se zaključci,da su moji utisci pogrešni,da on nije osobica za mene,niti sa tim osobinama,koje su u vizuelnoj orginalnosti,kod mene načinili njegov portret,a da je to ništa drugo do njegov alter ego...
Da rečima najčešće nije pisao sebe,i na kraju da je sve .."učinjeno napisano,na moju štetu a nije željeno"..da li je ptičiji cvrkut ponad našeg neba,dok smo bili ogrnuti jedno drugim u ushićenom zvuku Gu..gu..guuu..kao našim znakom rečenog volim te..bila najsurovija neistina?

Znam da je sinoć kao i ja  posmatrao zvezde i sazvežđa. 
Ali, u mom duhu bio je dan. U njegovoj svetlosti posmatrao me.Onako, nežan sa nekom nepoznatom setom u očima.
Šapnula sam mu  tišinom,da se prepusti,onako kako je mene učio, i s vremena na vreme sanjario uvećavajući u meni živu bujicu svetlosti.
Pa ipak, napolju je bila noć. 
Ali kakva noć? Noć puna čudesa, noć posuta čarolijom.
Ja sam posmatrala zvezde i sazvežđa, ali sam u isti mah gledala njega. 
Njegov je pogled lutao sa jedne na dugu zvezdu,sa jednog na drugo sazveždje.Povremeno mu se gubila misao odlazila do onih fizičkih susreta sa devojkama gde je želeo da prepozna deo njegovih želja i u duhovnoj povezanosti..
Otresao bi pepeo sa cigarete,uzdah,pamalo povije ledja..i pomisli kako bi teleskopom zaista dublje zašao i zaplovio snagom sopstvene imaginacije..
Takav,još uvek smešten  nežno u mom srcu, u neopisivoj bujici svetlosti, sa svojom senkom, čas desno, čas levo, ostajao je  nepomičan, jednostavan, jedinstven,umilan, onakav kakvog sam ga noćima zaticala.
Poželela sam da se spustim na njegova kolena, da jednu ruku stavim na njegove grudi da osetim ritam i otklonim taj pritisak,koji se graniči sa bolom,čak i sada ,kada je po sopstvenoj želji sebi priuštio slobodu,od mene.. 
Tada se dogodilo jedno veliko čudo.
Sve zvezde su zgasle u jedan mah, i ostao je samo On na nebu samnom, u jednom danu bez noći. 
Posmatrala sam ga ushićeno i govorila i ponavljala samo njegovo nezaboravljeno ime. 
A On je ruci držao moje srce...
Svitanje..Otvorio je šaku,i moje srce je sa njegovog dlana u trenu otišlo na zgaslu zvezdu..

"Doživela si prvo oslobodjenjeSvest ti je prihvatila nepoželjnost tebe u njegovom životu,definitivno" - rekli su analitičari.
Naslikano uzeli su da izanaliziraju.
Kovitlac naše eterske ljubavi lebdi prostorom  meni nedostupnom.

Posmatrana 4.

Noć se ranije spušta.Od tamnoplave ide ka ljubičastoj.
Snimala sam glavu.Skener je govorio šta se u njoj  krije.Zbog mojih snova u boji.Zbog moje mogućnosti da čujem glasove.Zbog boja kojima su obojena slova kada čitam.Zbog ...oh..ko zna zbog čega više..?!
Sigurna sam da će iznaći neko novo ime za te pojave...
Kakav život..a predosetila sam..i pisala,doduše sramežljivo o povratku,o početku kraja...o jalovom drvetu nade..
U Platonovoj pećini žive ljudi koji vide samo senke stvarnosti, naziru život ne sudelujući u njemu.Onda ne treba da čudi toliko što koristim stopala samo kao transportno sredstvo a ne kao deo tela!
Začudjeni..Ja sam začudjena više što odskora imam taj osećaj kao da mi glava odlazi od mene..Nacrtaj kažu ..Otprilike ovako..

Prošla noć punog meseca i snovi..košmar u oba i sna u snu i budnom snu..a počeo je budni san najlepše..Ja znam da su moji snovi poziv na beg iz svakodnevice a oni kažu da treba tako lepe,kada su lepi da počnem da živim..da im opišem svet koji mene opisuje iznutra,na mestu gde je vreme izgubilo svoje ime...
U mojoj duši koja je kažu stalno u stanju večnog opreza..
Ja u košmarnim snovima prošle noći,od nagomilane energije prikrivane tuge,zbog neostvarenog,željenog sna sanjanog skoro sedamnaest meseci..
Zbog nedohvatnih daljina ja sam sprečena rodjenim telom da odživim tren trenutka stvarnosti..i sve je stalo..sem iskrica unutrašnje vatre,koje svetlucaju neproživljene trenutke,nepoznate a željene sreće...
U neharmoničnoj kocki svog života u snovima poput sinoćnjih ,u trenutcima svetlećih boja ,bila sam vrlo blizu one kugle plavičaste harmonije,i osetila sam blizinu,dodir u svom pokretu želje da ga zagrlim ispruženom rukom koja je uskovitlala oblak i ponela ga dalje i dalje i njegov no-no prstić je ostao urezan u dubinu nesna..
I tada sam osetila da sam izgubila svoje telo i postala neko nepoznat a ko ima moje misli...

Kažu da treba da prigrlim svoje telo u krhotinama prošlog trenutka i  istinskom željom da ga povežem  u celinu postojanja sada,jer drugačije neću moći da naučim mudrost ,koja treba da mi oblikuje telo,i saznaću pokret,i iskoračiću iz sna..To znači cilj?!...
Ja ne želim da izadjem iz svog sna ,jer to je najlepše što mi se dogadja..Meni ne treba takvo telo ,koje izdaje..

Intermeco

Vreme ne prolazi !Ono je postojano i ovde, uvek isto u svom nastajanju i svojim menama, nepokolebljivo u svom postojanju u kojem ja  trajem i prolazim kroz njega. 
Vreme ne stari, ja starim, ono je u odnosu na mene uvek isto mlado kao i trenutak koji  spoznajem, a  spoznavši trenutak u kom se spaja želja i san postajem misaoni hodočasnik ka još ne pronađenim njegovim vratima.
Treba mi odmor od sna.
A san je stvarnost koju živim.Taj život pre života,iz kog  ne mogu da iskoračim.
Nezadovoljni su oni.Nezadovoljna sam ja.Nezadovoljstvo kao bara koja ne otiče,ne isparava.Samo umor je sve veći.

Ruke me od  jučerašnjeg popodneva ne slušaju.
Glava ne prestaje da me boli.
Sve bih htela i sve hoću,jer ovako ne mogu.
Ta ivica po kojoj hodam ni tu ni tamo,nazad ne može,napred me vodi ka pustinji.
Ivice su tanke.Stopala ne nalaze korak,koji je vodio pod nebosklon života.

U tajnosti uzdrhtale duše sna,vidim kako stoji na rtu dobre nade,u njegovom svemiru i rukama grli kristalno svitanje i osmehom ispraća ljubičastu noć,u kojoj sam imala san nezaborava.

Onda su došli vetrovi lutanjem iz duboke noći,uskovitlali pesak opustošene mene,da mi zamagle pogled ,slično u Raskoši gubitka,da ne prepoznam na čijem ramenu je udomljena njegova ruka.

Svetlosna muzika tog trenutka pretočila se u jecaj saznanja ,da nemam ruke ne samo za pisanje i crtež već da ih nemam za dodir trenutka.

A juče sam ih s pažnjom gledala,od neposluha.

Osetila sam treperenje leptirića u telu, uzburkanost sna u sebi, sna koji živim. Svetlosna muzika tog trenutka postade emocija u koju se slio dobro poznati lik ljubavi. 
Sada dok mislim,i pokušavam da nacrtam san,otkrivam da je moja  misao  put kojim nesmem.
Treba da sam srećna što je u mom srcu, što je nerazdvojiv deo mene,što je moja sudbina i moj san,nebosklon pod kojim sam jedino slobodna a znam da će moja ljubav trajati duže od mene!Osmeh u intermecu...

Posmatrana 3.

"Ima li u tome plana,
da jedan život dodirne drugi,
ima li plana u tome,
da jedna pesma dodirne pesmu,
i da na kraju -
smrt dodirne smrt?
Je li ljubav ono,
što je dodir prvog znaka?"

Romor postojanja vremena u meni ,ponekad izgubljen osećaj sa svešću da se služim se svojm metaforama da bih trenutak pretvorila u misaonu sliku na kojoj ću videti ono što mi trenutak omogućava.Vrtlog najsitnijih delića energije iz kojeg se izdižu misli, izrasta iz trenutaka koje bi trebala da naučm svesno osećati.
Veče i protekla noć ,novi košmar.Novi trenutak ne znanja odvajanja budnog sna i sna snova.Haotični glasovi,prilike ptice..
Pisati je beskonačno teško.Treba sve reći.A kako da se kaže?Crtež?!Da ali svaka boja ili ugljen,lome mi se pod prstima.Moja svest pokušava da spozna istinu o meni,pa o  tome ko se krije u univerzumu mog uma..Ko se to prikrada   iza mojih misli i pretvara u slike i osećaje koje pamtim?!San!
A u njemu borba,gde ne želim da zadjem po tajnovitim obroncima njegove stvarnosti.A nadjem se tik do svetlosti njegove duše ,prepune nebeskih cvetova koji blješte snagom njegovog bića ,ogrnuti u njegovom umu plamenim jezicima znanja i mudrosti.I vidim borbu njegovih cvetova u perivoju njegovog sna,sa olujnim vetrom munja.Čujem vihorastu muziku njegovog srca,sličnu cvrkutu ptica u krošnji svesti.I težak uzdah kao isplakane suze,i znam da je to zbog tmine prošlih trenutaka,u kojima sam uzimala plodove iz njegove začarane šume bića.I pomešaju se tada naši uzdasi bola,i odjekuju utiskujući se u moju svest neprežala.
Papir ,boje,i snovi pod mojom rukom,u ljubičastom trenutku odlazeće noći,i bljesku prvog zraka sunca,kao nož zariven u srce ,koji silom vuče jedno van mene..
Predadoh vlast svesti snazi duše, udomih sve želje i žudnje i osetih sjedinjenje svih energija u ženu,mene- koja uistinu voli. Shvatila sam da će ono, što sam nazvala stvarnost, ostati jedno veliko, naduvano ništa, ukoliko stvarno ne osetim u sebi smeh, te čudesne titraje svevremena.
Ljubav, latentna vatra večnog postojanja, osećaj sreće koji je u prošlom trenutku tinjao iza mojih misli, buknuo je , protekle noći,kao i u aprilskoj večeri, plamenim jezicima a ja se sretna ponovo osmehnuh sretnom trenutku buđenja.Čekam analitičare da kažu :zašto...

Posmatrana 2.

Dugo sam spavala.Osećaj umora  i nekog nezadovoljstva i nakon sna.Dugo takav osećaj nisam imala.
Skuvala sam kafu.Retko jutro u kome sam to sebi dozvolila.Jer u suštini zabranjeno mi je.Jutro u kome sam počela sa prkosom.
Zapalila sam i cigaretu,samo onako da gori,da osetim miris dima.Zagledana u jednu tačku,koju od kada sam ovde ,nalazim kao mesto,koje mi najbolje otvara sećanje.Klik,rekao bi on,označen kao moj muškarac.Moj u meni,nevidjen,ne susretnut,ne dodirnut.Eto,a moj.I oni su ga imenovali tako ,kao "moj muškarac".Vratih se na njihovu diskusiju i objašnjenja prethodnog dana.Osećam kako sam se namrštila.Njihovi glasovii reči u mojoj glavi odjekuju,kao u nekom dugom praznom hodniku.Jedan glas mi nikako ne prija.Čak ni pogled iza okruglih naočara.Mada se trudi da ostavi utisak ljubaznosti i prijatnosti,ima nečeg izveštačenog u njemu.Meni deluje kao naučen ton,kao naučen pogled i onaj osmeh,da osmeh,koji sam sama želela ranije da naučim da kao karmin,stoji na kamenom licu.E njegov je baš takav.Pišem i pisaću o svemu.Zar nisu rekli da treba sve misli da iznesem iz sebe da bi me bolje pratili.?
Pa eto to je moja misao,utisak o njemu...Ipak sam povukla jedan dim,krišom kao prvu cigaretu u životu,samo ovaj mi je baš prijao.Sa stola sam uzela njihove beleške prethodnog dana.Zašto su ostale tu?Sumnja u meni je progovorila..
Baš sam na stranici gde su napisali da ja pokušavam objašnjenjima,da pojašnjavam i ne nacrtano.Moj stečeni utisak o mom muškarcu i odnos sa njim.Da "branim"svoj san...komentar o mom muškarcu,koji su oni izvukli,meni se nikako ne svidja.Proizvoljan je i ne tačan.
Moj muškarac je od prvog susreta tajnovit,zagonetan,otvoren do ugla ,koji je želeo da ostavlja otvorena vrata sebe,meni..On nije šarlatan..On je veoma odgovorna osoba,koja me nije napustila ni po saznanju da bolujem od te retke još uvek nedovoljno istražene bolesti..Naprotiv,tragao je zamnom da me pronadje ..On je brižna osoba,koja se trudila da me uputi u mnoge sadržaje života,da upozori na opasnost..Pa,oni ništa još nisu razumeli.
Osećaj bola u stomaku,uzburkao je misli ,kroz sećanje svih njegovih napora..a ostajao je uz mene,verujem ponekad i ne voljno..
Latla sam se pastela..stala uz štafelaj i crtala..brzim potezima,i  zapisala,trenutak,slovima..dva ,tri ...deset crteža ..
Nisu bili crteži sna već ovog trenutka,poslagane misli kako su vrcale iz mene kroz pokret ruke...
Bol u glavi...čudan..
Setila sam se:"Naša misaonost i samoosećaj su svojstva na koja možemo svesno delovati spoznavajući sebe i svet oko sebe. Mi možemo delovati na ustrojavanje misaonih procesa, možemo usmeravati emocije, ali nismo u stanju delovati na fizičko- hemijske procese iz kojih se naše misli i osećaji razvijaju. U tim procesima telo, dinamičkom samoorganizacijom, u biologiji nazvanom autopoiesa, okolnosti samostalno i stvara samo sebi i nama mogućnosti da te fizičko- hemijske procese pretvaramo u pravi osećaj, pokret, život."da mi je ova definicija ili šta je već,jeste poznata od prvih poseta psy,pre par godina,kada sam počela da se izopštavam iz mase..
Osećam napetost mišića,nepokretnost zglobova..znači da su još uvek u raskoraku moj um i moja osećanja..
To sam naučila da protumačim..
To znači da će i ovaj dan biti ,pun pitanja :"Ja", moje telo i svet u kom živim, večno trojstvo  moje svakodnevice, prostranstvo sna koje teži buđenju, postavlja pred mene, temeljna pitanja:
Šta je to," ja"?
Šta je to "moje telo"?
Šta to čini "svet u kom živim"?
Eto i to je deo,koji smo nas dvoje mnogo puta prelazili,tražeći zajednički odgovor..
Ponovo pastel u ruke,papir...dok misao kako me je učio ,bubnji ,da nadjača taj odskora pojavljeni bol u glavi.. On je meni pojasnio da treba misao pretvoriti u "osećanje osećaja" o telu i pokretu, u našu stvaralačku snagu. Pokret tada postaje, naš "anđeo čuvar", veza koja stvarno sjedinjuje naš um s telom i svetom u kom živimo.Tako je zabeleženo u meni,mada je on to i lepše sa onim njegovim:"klik"objašnjavao..
Zar je neobično što u svakoj reči i predmetu,prirodnoj pojavi od budjenja dana do sna noći,povezujem dobijeno od njega i trenutak svakodnevnice?Mislim da nije..
Zaboraviti ljubav?
Tu nema zaborava, prava ljubav ostaje latentna vatra u univerzumu osećajno- osećajnog u nama...to znam...osećam..govorila sam i tako je...Ljubav, taj čudesni osećaj je najlepši poklon samome sebi, ona je osećaj koji nikada ne prestaje niti napušta, osećaj koji hrani i greje, najsvjetlija zvjezda na noćnom nebu.
Moja vizija ljubavi živi u svim njenim nijansama. Ljubav o kojoj sam pisala, koju sam sanjala i živela sama. 
Osetim je u povetarcu i mirisu svih godišnjih doba ,kroz koja smo zajedno prošli,daljinom, vidim je na nebu među zvezdama koje i on voli da posmatra,dugooo., prepoznajem je u senki koja me prati, u letu noćne leptirice oko svetiljke,u pesmi zrikavaca.. Iscrtah i pticu,onu nebesku,čijim je glasom uputio prvo Guuu,meni,rekavši da je najlepši govor ljubavi  ptice..
Zbunjuju me njihove konstatacije..pitaću danas..kada budu analizirali reč i crtež..Najviše mi ustvari prija razgovor sa duhovnikom..unosi smiraj..nenametljivo a sasvim moguće pojašnjenje..:"Večno trojstvo svakodnevice je put na kojem postajemo učesnici u ostvarivanju četvrte dimenizije, prostor- vremena, harmonije svemira na koju, ceo naš život, nesvesno delujemo"rekao je uz blagi osmeh..i pred mojim očima..titraj kroz bol..pogled koji sam naslutila,oči boje sna,oduvek..na neizbroj crteža iscrtanih u onom kontrolisanom prostoru,koji je vodio mom zalečenju..
I tom bezimenom trenutku Života pre života..koji žele da mi oduzmu..a ja ga produženo živim..crtam i pišem..

Posmatrana

 Udaljena od svih,ne u begu od sebe,već u hodu ka sebi prepuštam se i ispunjavam sve zahteve,voljno i ne voljno.Svi zaslužuju da se vratim sebi,pa i njima.Poslednji pokušaj,pred finale tako bi rekli neki izvestioci.
Potreba je rekli su,da ne zataškavam u sebi,već na bilo koji način da iznesem iz sebe,da li pisanjem,pričom ili crtanjem,samo da iznesem,jer to je jedini način ,nalik produžetku mojih snova i aure u kojoj se nalazim, pre no što utonem u nesvesno stanje duše.
U tom su se složili i duhovni savetnici i psihoanalitičari .
Na taj način moći će da me prate i da me izvedu u stvarnost,oslobadjajući me strahova i tame ,koji su postali nepodnošljivo intenzivni,a oni veruju bezbolno.
Naviknuta sam da čitam radove i izveštaje onih koji ih sprovode,nisam nailazila na ispovesti onih koji su posmatrani.
Još jedna neobičnost koja me ponovo odeljuje od prosečnosti mase.
Zato pod ovim Nebosklonom pišem.Napravila sam ga u trenutku,koji je označio jasnu prekretnicu u mom,a mislim i njegovom životu.Posle hiljade i hiljade sati provedenih na ovim ulicama neta.
Iza visokih zidina ,prepune prekrasnih mirisa ,pomešanih mirisa mediteranskog rastinja,mora i tamjana,gde sam provela te dve nedelje,učile su me kako mogu da oslobodim ruku,a evo sada već mogu da nacrtam svoju mandalu i auru.
I sama sam iznenadjena da sam u svitanju, koje je imalo svežinu osetila i onaj već duboko usadjen miris,i ritam koraka ,kada sam osećala čak i telo mog muškarca,jutros sam  osetila,to isto telo u pokretu ,i čula glas,i sve to prenelana crtež.
Iz crteža su pročitali čak i oni,sve one reči osude ,gde je moja iskrenost ,u bezbizbroju nežnih reči,označena kao karikatura i kamikaza ,koja je učinila meni lagodnost,u uživanju u destruktivnosti,kao užasu postojanja.Žigosana!
Nazvana sam Kristinom,nasrtljivicom,bezobzirnom i bezobraznom,samoljubivom,koja sam za jedno veliko ništa dala ništa,obesmislivši najlepše što je postojalo.
Zato sam prestala da mu budem draga,već sam postala suprotno..u svojoj sebičnoj bezosećajnosti...
Nesigurnost se produbila.Nisam i još ne znam,da li sam bila obučena u tudje odelo,nekadašnjeg postojanja i doživljenog ružnog trenutka,ili sam označena kao saučesnik u užasavajućem zadatku,lomova ljudskoh duša,uništavanju života,i teškim probodima.Jer to se dešavalo povremeno,skoro u istovetnim intervalima,samo je postajalo oporije,teže,i nerazumljivije...
Da objasnila sam im taj razgovor kroz crtež i žvrljoke osim "agresije ljubavi"kako je znao da obeleži moje česte izlive i znake,u svakom raspoloživom trenutku!
Veruju da je to bila kulminacija kada sam u potpunost i izgubila sebe i kontrolu u kako tako odživljenoj svakodnevnici.
Istini na volju,u nekim mirnijim tokovima reči,označavano mi je i predočavano,baš slično i poslednjoj poruci...da je "na moju štetu"..
Moje telo reaguje po principu ogledala duše.
I kako je bilo odveć potresa,zbog te aplastične anemije i celog toka zalečenja,psihički sam postala baš kako je označio,još slabija i nesigurnija.Naše učestale rasprave,u kojima sam žigosana postupcima koji nisu pripadali meni,a nesposobna da objasnim razlog,u moru najlepših osećanja i želja za njegovu dobrobit i sreću,u promenama raspoloženja i tokova priče,samoosuda njega kroz kratke ispovesti,naznake pokajanja,a opet neverice više nisam mogla da rasudjujem,šta je rečeno namenjeno meni a šta pomešano sa tim prethodnim doživljajima koji su ostavili u njemu dubok trag.
Pitali u me da protumačim šta sam osećala i šta osećam kada se nadjem u blizini njegovog tela..u momentu crtanja sna...Pri pomenu njega,redovno mi se na licu pojavi blagi osmeh,kažu da je vrlo tugaljiv,ali rekla sam,sasvim iskreno,jer osećam da ne mogu sama da se izborim sa ovim..bez stida sam rekla: Tada mi nedostaje deo tela,baš kao što mi nedostaje on,koji je brinuo o meni, izgubim strane sveta, u jednom trenu ne osećam ruku koja crta i na papiru se pojave mrlje iza kojih se samo naziru konture moje slike. 
Uzdrhtim,i u želji da ga dodirnem,ovlaš tek da zna da jesam tu,prepuna one ljubavi i energije koju je zasejao u meni..
Oni su mi pokazivali slike velikih umetnika slikarstva, slike koje potsećaju na moje i  kažu da su mnogi od njih sigurno lutali svojim snovima i tražili izgubljeni deo sebe baš kao ja...
Onda ,su oni  govorili o halucinacijama iz kojih nastaju konture tela, izobličena lica, magloviti obrisi stvarnosti koja je u snu izgledala sigurno drugačije. Pitali su da li sam oduvek osećala takav bol u glavi,ne ranije nisam ,sada da ..
"Migrena u svom nastajanju stvara u vidnom polju nešto kao slepu tačku, to nije pravo nego mozgovno slepilo za trenutak neke još neotkrivene sreće." to su rekli..
Novi momenat za mene..Da li zato što skoro da ne osećam svoje lice..
Ni tvoj muškarac na ovim slikama nema lica,odnosno ima polovinu tvog lica..To je zato,što je moje telo bilo izdajica,i nismo se  sreli..rekla sam..i skotrljala se jedna niz moje lice umrljano bojama i ugljenom..i mi smo bili kao blizanci...
"Suze su krv ranjenog srca i znače tugu i bol, ali ko se od srca smeje taj plače od sreće."slobodno ih izlivaj!..To me podsetilo,da je znao da kaže da suze tužbalice mogu postati radosnice..i osmeh onaj sramežljivo tužan pojavio se na muzgavom licu..
Heraklit je govorio ,kao u prilog postu Miris žara,i u puno naših priča da :" Smeh i plač su blizu, oni su znakovi da duša živi, da vatra u nama gori. Suzma radosti i tuge gasimo prošle trenutke i hrlimo novima. Iza požara ostaju zgarišta koja treba zaboraviti, na njima se više ne može živeti jer na njima više vatra ne može planuti. Vreme je vatra koja plamti ka budućnosti i nikada ne gori unazad."
Ja ,Miris žara ne želim da zaboravim da ugasim...,rekla sam..
Nastavićemo sutra ,rekli su...a ja sam potonula u onaj san nesvesnog stanja duše... 

Gde raste osmeh?

Lutam životom i zaustavljam se u različitim trenutcima, otvorim vrata neke spoznaje i onda bežim od nje u drugu. Promenila sam bezbroj puta mišljenje i interese. Fenomenologiju sna spoznaju mog kvantnog stanja sam zamenila lutanjem svetskom literaturom i istorije umjetnosti. Izgubila sam se u svom neznanju jer ništa u životu nisam istražila do kraja.

Možda zbog trodimenzionalnih spoznaja svog tela,kroz koje sam upoznavala  sve druge dimenzije svoje duše,i ništa ne znam da vidim očima,uvek samo srcem,a moje srce  je još uvek slepo, te moram pronaći u dubini duše prozor kroz koji ću konačno progledati. Tada ću videti i miris koga se onda, možda, neću bojati.

Posavetovale su me i naučile rekavši: "Vrati se tamo odakle si počela utirati svoj put ka apsolutnoj istini. Vreme u kojem živimo sliči na rasprodaju ideja i tu se mogu snaći samo oni bez istinskih osećaja. Tvoja snaga je u filozofiji i psihologiji sna, vrati se u svet u kojem ćeš danas sigurno osetiti pojavnosti svoje nesreće i onda ćeš pronaći i pravi način kako to izraziti. Tvoj Dečak te je odveo sa najlepšim željama  u područje, u kojem se ti sada ne snalaziš sama, bez njegovih tumačenja - ti ponovo lutaš bezdanom tvojih ranijih strahova."Rekla sam da nema maila,i nema telefona na koji bih se javila.Sve je ugašeno,promenjeno.On je bio samo trenutak u vremenu koje moram dalje sama stvarati. Ja sam mu nanela puno bola,a nisam to htela. Njegov prostor je izvan mog.Ne želi me.Ja sam suvišna,znam.On uvek najbolje zna  šta treba uraditi.. Treba pronaći Arkadiju u srcu i tu ću otkriti istinu o mirisu kojeg se bojim.Znam da treba stiči na mesto gde raste osmeh,koje mi je otkriveno,da ne lutam ,da ne padam u ponor noćnih mora gde stalno pokušavam zaustaviti trenutak koji je već davno prošao. Ni jedan trenutak nije stadijum u njegovom čistom stanju, on je uvek znak mnogodimenzionalnosti duše i tela.

Tražiću i pronaći ću to mesto,obećala sam!Mati je samo rekla:
"Vi ste kao dva velika cveta, kao ruže penjačice koje se uspinju uz kuću njihovih dvaju života. Svaka na svojoj strani sveta se uzdiže ka nebu. Vaše ruke isprane svitanjima pokušavaju dotaknuti sunce koje vas odvaja. Hoćeš li uspeti na vrhu sna izgraditi most na kojem će  te se konačno sresti?"

Hoću,jer samo tamo raste osmeh!

Utočište

Raskamenjena,u potrazi za pripadnošću sa rukama ,koje streme put oblaka,sa kamenom nasred srca,koristim ovu iznenadnu mogućnost da napišem,u ovim danima samosabiranja,još poneku reč mog nedostižnog sna,zbog stvarnosti mog zaustavljenog koraka,u samo jednoj jedinoj želji,susreta.
Poput čoveka u razvalini,u madjusvetu,ne više puna pitanja već samo sa jednim pitanjem,zašto?
to zašto vodi me kod svakog bića,biljke.vode,sunca,koje suncokrilo pokušava da mi pruži taj neophodni Neboklon,ne nalazim odgovor još uvek ,pa molim da me nauče kako da udaljim sva vremena,sve radnje,davnoprošlih,prošlih,sadašnjih,budućih,večnih još ne-imenovanih.
U samoj sebi sam san neznanja i sanena mora me oblikuju  u Snomoricu.
Ne nalazim smisao,pa poput slapa svetlucajućih kristala ,u mozaiku života,izviru samo sećanja  kao oživljeni  i iznova doživljeni trenutak,koji je samo bljesak pogleda mogao da sačuva  a izdajom mog tela oni su postali dve razvaline.
Noću čujem kako jeca..isto kao ja..i taj bol,koji pokušava da udalji..i na čas se smiri i isti uzdasi prolome se nebom,i po nekoliko padalica istovremeno se stušte..gledam te noći..jecam dvoglasno..
Dopušten mi je plač bez pitanja,i plakale su oči sve do isušene suzice,i pogled je bio i još je pomalo,zamučen,izmagličast..
Dopuštena mi je vika..ali ja ne znam da vičem..ja samo znam da zajecam reč,kao doziv umilnog imena,i glas ne izlazi..ostaje u meni..ukopava se sve dublje..
Ona se pojavila iznenada..ubledela,tužna,pomalo optužujuća..
Unesrećio je još višee moj izgled,moja mršavost..Kažem da je to ljuštura i da ne gleda tako..praz joj pogled od bola..malo ga poznajem,a pomalo mi je stran..
Podseća na septembar..i spominje obavezne kontrole,dok dlanovima prelazi po mom licu..
Ona me moli da prekinem..da ima drugih načina,da ima rešenja..jer svaki problem ga ima..
I kada sam mislila da razumem,koje su joj želje,iznenadi me i trgne nešto kao primedba ili konstatacija..pa nisi ga videla,nikada neću razumeti kako si u sve poverovala,i kako znaš da ga voliš..
Na ovom mestu,u ovom zdanju,gde se misli posvećuju Bogu,gde se daje i prima ljubav..smogla sam samo toliko snage da kažem..i njega nismo videle,a volimo ga i molimo,od kada znam za sebe i tebe u toj razlici od sedam minuta..zašto ne možeš da poveruješ da je moguće?zar su samo ove četiri žene te koje iz srca veruju da jeste moguće..
Potpuno pogrešno protumačila je moju odluku..
Iako je istina da : Nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj Neko. Nismo se sreli,nemam tvoju sliku,nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni šta smo...Nije mii dobro od takvih misli..potvrdjuju da sam luda...A...a...a... Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu. A nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj Neko...samo naše reči...samo tvoje reči..i zar to nije dovoljno?..a ja sam ovde..
Razlog je dalek i dubok..ja ne razumem svet u kome se stvarno živi..i nisam ni kada sam radila ni dok su me lečili..ni kada sam se vratila..
To je razlog..a povod jeste,kao vrhunac nerazjašnjenog dogadjanja samo meni,meni raskamenjenoj..toliko puta u samo toj jednoj želji susreta pogleda...Zašto mi je telo okrutno?..zašto me izdalo...I nestao si najavljeno i javljeno..ostala sam bez tebe,utočišta i onog smisla..
I nemam utočište u njemu ,ni u Tebi ,iako si ostao znam kao i uvek,moj nebosklon,zato sam ovde..gde ću možda saznati zašto ne  - mi...
Veruje ona u savremenost klinika i onih,o kojima sam tamo pisala,što jedu tomove knjiga i samo se udebljavaju i ne znaju ustvari ništa..Ona će ostati ..i sa njenog fona kucam ovo..jer svoje sve sam predala kod ulaska...Utočište??? da li ga ima dok ga u sebi ne nadjem..

Raskamenjen Sanjalikos

Rapolućen kamen.Razvalina.Srce u jecaju.Večernje nebo rosi suze neuspeha.Mrak.
Taština kuca na vrata.Bol ne otvara.Raširio se.
Neizlečivi Sanjalikos traži identitet.Nalazi svoju raskamenjenost pod Suncokrilim Nebosklonom.
Život opsednut,u zvuku jecaja i one sada daleke duše,koja se još uvek bezuspešno brani..od mene!
Noć kada se najglasnije čuje uzdah.Pokajanja i promašaji.Nevere i nesaznajnog.Laž ili istina.?!
Kroz reči..Neprestano,neprestano,osujećena namera.
Nestali smo,zbog izdaje mog tela u važnom trenutku...
Ostale su samo oplodjene reči.
Uzvišena do rečitosti,uzneta sa draguljima pod košuljom za dvoje Reči su pogrebene.Ispisane Nepoznatim ,opustošene i bačene pod peščane dine užasa...u pogrešnoj meni...
Ponovo uzdasi teži od kamena..to više nije onaj tanušni prelom duša.Ovo je ukop najlepših darova..Iluzija.
Ovde saznato: sve je iluzija.Ovozemaljski život...sve...
Mogućnost voljenja nevidljivog..poput nevidljivog Stvoritelja..Samo različiti oblici..Istina..Postojanost i trajanje!
Zbog ovih kao brijač oštrih brda, golog i grmlja, stena pocrnelih od mora, nedokučivih kao kartaši kao kladioničari..
Neizvesnost..Prividi..Dozvoljeni jauci i suze..
Suze isplakane..U suvim očima bockanje bola i maglčasti pogled..Jauk se vraća ponet iz grla,sa ivice usne.jezik kao brana..ne da zvuk da se prolomi..Ulama se unutar ..tamo u ćoškovima gde su najlepše mirisala osećanja..Sada šapuću..Neverica...Čuvana i štićena,u njegovim brižnostima..sada izgubljenog onog dela neba pod svemirom kojima nas je ogrtao gugutanjem..
Mala dela u velikoj veri..Smisao ne potvrdjen u izdaji tela..Koliko puta..???!Ja...
Ta ljuštura je bespotrebna...Ma koliko lepa..Obučen sam skelet..Treba da zaštiti..Ali..izda,izneveri..Jači je od onog ispod njega..
Zamagljeni dani i sati..Ko zna do kada..
Nisam uspela čak ni da ponesem teret svojih očiju u samo jednom jedinom ,željenom susretu..
Šta su tada radili neuroni,šta svi ti hormoni o kojima pričaju..gde su bila upozorenja?!..
Jedno mu je stiglo već kada se desilo..pogledom mudre sede glave ,naslonjene na stolicu..Meni - prazninom kao oštricom leda..obrisan svaki trag postojanja...
Pustinja pod nebosklonom..
Neka zaštiti njegov krug..Deveti krug sabiranjem nove kapi na njegovom listku života..
Neka bude srećan..da ne traži osmeh..da Osmeh uvek pronalazi njega..Taj broj voli..donosi mu sreću..
Krila vetra ili krila vrane prenose..uvek..i oduvek je želeo..
Krhkotina Raskamenjenog Sanjalikosa,zbog neznanja razumevanja sveta...u ovom medjuprostoru,medjusvetova,valjda će naći smiraj..Kvariigra,koja ne treba nikom..
Kao voda sam,slučajno hladna i zalud tečem..
Dok se Raskamenjen kamen ne raščini..dok mi iz srca ne polete ptice..dok ne stanem na onaj stepenik.."sudbine"u kojoj ponekad odjekne zvuk ruskih glasova..ili ne iščeznem odavde pravo u Tišinu..