Skuvala sam kafu.Retko jutro u kome sam to sebi dozvolila.Jer u suštini zabranjeno mi je.Jutro u kome sam počela sa prkosom.
Zapalila sam i cigaretu,samo onako da gori,da osetim miris dima.Zagledana u jednu tačku,koju od kada sam ovde ,nalazim kao mesto,koje mi najbolje otvara sećanje.Klik,rekao bi on,označen kao moj muškarac.Moj u meni,nevidjen,ne susretnut,ne dodirnut.Eto,a moj.I oni su ga imenovali tako ,kao "moj muškarac".Vratih se na njihovu diskusiju i objašnjenja prethodnog dana.Osećam kako sam se namrštila.Njihovi glasovii reči u mojoj glavi odjekuju,kao u nekom dugom praznom hodniku.Jedan glas mi nikako ne prija.Čak ni pogled iza okruglih naočara.Mada se trudi da ostavi utisak ljubaznosti i prijatnosti,ima nečeg izveštačenog u njemu.Meni deluje kao naučen ton,kao naučen pogled i onaj osmeh,da osmeh,koji sam sama želela ranije da naučim da kao karmin,stoji na kamenom licu.E njegov je baš takav.Pišem i pisaću o svemu.Zar nisu rekli da treba sve misli da iznesem iz sebe da bi me bolje pratili.?
Pa eto to je moja misao,utisak o njemu...Ipak sam povukla jedan dim,krišom kao prvu cigaretu u životu,samo ovaj mi je baš prijao.Sa stola sam uzela njihove beleške prethodnog dana.Zašto su ostale tu?Sumnja u meni je progovorila..
Baš sam na stranici gde su napisali da ja pokušavam objašnjenjima,da pojašnjavam i ne nacrtano.Moj stečeni utisak o mom muškarcu i odnos sa njim.Da "branim"svoj san...komentar o mom muškarcu,koji su oni izvukli,meni se nikako ne svidja.Proizvoljan je i ne tačan.
Moj muškarac je od prvog susreta tajnovit,zagonetan,otvoren do ugla ,koji je želeo da ostavlja otvorena vrata sebe,meni..On nije šarlatan..On je veoma odgovorna osoba,koja me nije napustila ni po saznanju da bolujem od te retke još uvek nedovoljno istražene bolesti..Naprotiv,tragao je zamnom da me pronadje ..On je brižna osoba,koja se trudila da me uputi u mnoge sadržaje života,da upozori na opasnost..Pa,oni ništa još nisu razumeli.
Osećaj bola u stomaku,uzburkao je misli ,kroz sećanje svih njegovih napora..a ostajao je uz mene,verujem ponekad i ne voljno..
Latla sam se pastela..stala uz štafelaj i crtala..brzim potezima,i zapisala,trenutak,slovima..dva ,tri ...deset crteža ..
Nisu bili crteži sna već ovog trenutka,poslagane misli kako su vrcale iz mene kroz pokret ruke...
Bol u glavi...čudan..
Setila sam se:"Naša misaonost i samoosećaj su svojstva na koja možemo svesno delovati spoznavajući sebe i svet oko sebe. Mi možemo delovati na ustrojavanje misaonih procesa, možemo usmeravati emocije, ali nismo u stanju delovati na fizičko- hemijske procese iz kojih se naše misli i osećaji razvijaju. U tim procesima telo, dinamičkom samoorganizacijom, u biologiji nazvanom autopoiesa, okolnosti samostalno i stvara samo sebi i nama mogućnosti da te fizičko- hemijske procese pretvaramo u pravi osećaj, pokret, život."da mi je ova definicija ili šta je već,jeste poznata od prvih poseta psy,pre par godina,kada sam počela da se izopštavam iz mase..
Osećam napetost mišića,nepokretnost zglobova..znači da su još uvek u raskoraku moj um i moja osećanja..
To sam naučila da protumačim..
To znači da će i ovaj dan biti ,pun pitanja :"Ja", moje telo i svet u kom živim, večno trojstvo moje svakodnevice, prostranstvo sna koje teži buđenju, postavlja pred mene, temeljna pitanja:
Šta je to," ja"?
Šta je to "moje telo"?
Šta to čini "svet u kom živim"?
Eto i to je deo,koji smo nas dvoje mnogo puta prelazili,tražeći zajednički odgovor..
Ponovo pastel u ruke,papir...dok misao kako me je učio ,bubnji ,da nadjača taj odskora pojavljeni bol u glavi.. On je meni pojasnio da treba misao pretvoriti u "osećanje osećaja" o telu i pokretu, u našu stvaralačku snagu. Pokret tada postaje, naš "anđeo čuvar", veza koja stvarno sjedinjuje naš um s telom i svetom u kom živimo.Tako je zabeleženo u meni,mada je on to i lepše sa onim njegovim:"klik"objašnjavao..
Zar je neobično što u svakoj reči i predmetu,prirodnoj pojavi od budjenja dana do sna noći,povezujem dobijeno od njega i trenutak svakodnevnice?Mislim da nije..
Zaboraviti ljubav?
Tu nema zaborava, prava ljubav ostaje latentna vatra u univerzumu osećajno- osećajnog u nama...to znam...osećam..govorila sam i tako je...Ljubav, taj čudesni osećaj je najlepši poklon samome sebi, ona je osećaj koji nikada ne prestaje niti napušta, osećaj koji hrani i greje, najsvjetlija zvjezda na noćnom nebu.
Moja vizija ljubavi živi u svim njenim nijansama. Ljubav o kojoj sam pisala, koju sam sanjala i živela sama.
Osetim je u povetarcu i mirisu svih godišnjih doba ,kroz koja smo zajedno prošli,daljinom, vidim je na nebu među zvezdama koje i on voli da posmatra,dugooo., prepoznajem je u senki koja me prati, u letu noćne leptirice oko svetiljke,u pesmi zrikavaca.. Iscrtah i pticu,onu nebesku,čijim je glasom uputio prvo Guuu,meni,rekavši da je najlepši govor ljubavi ptice..
Zbunjuju me njihove konstatacije..pitaću danas..kada budu analizirali reč i crtež..Najviše mi ustvari prija razgovor sa duhovnikom..unosi smiraj..nenametljivo a sasvim moguće pojašnjenje..:"Večno trojstvo svakodnevice je put na kojem postajemo učesnici u ostvarivanju četvrte dimenizije, prostor- vremena, harmonije svemira na koju, ceo naš život, nesvesno delujemo"rekao je uz blagi osmeh..i pred mojim očima..titraj kroz bol..pogled koji sam naslutila,oči boje sna,oduvek..na neizbroj crteža iscrtanih u onom kontrolisanom prostoru,koji je vodio mom zalečenju..
I tom bezimenom trenutku Života pre života..koji žele da mi oduzmu..a ja ga produženo živim..crtam i pišem..
