Znaš li...

..."Znaš li da me strah da napišem koliko te volim?

U strahu su velike oči, skoro koliko i srce u ljubavi,

zato i ne pišem, jer se bojim da mi srce ne iskoči ako napišem da više od bilo čega želim da te vidim"...Goran Tadić

Stihovi vremena

Niko nikada nije video vreme,
niti je slušao njegove lagane korake,
niti je ikada osetio
njegov dah na obrazu,
sa lišća jeseni,
sa vetra kojim se lepo zaštićuje.

Ponedeljak i utorak
i brzi sutradan
postaju ono što su uvek bili.
Pitamo se ko je spreda a ko pozadi
mlad ili star.

Tako vešto drži ruku
uvek nam ostavljajući raširenu senku.
Kad podignemo oči i pogledamo,
upitamo se šta je to što lagano nestaje u lišću,
a posle se usložava pisanjem na način
da nikada ne pogodimo
da li su redovi naši ili vremena delo.- Eliseo Diego

Gde je osmeh?

Tražeći osmeh - Andjelko Zablaćanski

Hteo bih pesmu da napišem
U pesmu tebe da stavim

Ali stihovi su krhki
Za tvoj pogled
I sve bi se rime izgubile
U tvojim snenim očima

Zato – pred njima ćutim
Tražeći osmeh
U vatri što u zenicama gori
I po mojim usnama piše
Sonet o nemiru.

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
Između dve žiške u slepoočnicama
...
Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
Između dva daleka poređenja
Volim te.
.....

Moje srce je slično kompresoru
Naklonjenu svemu što nema veze samnom
Dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te.
.....
Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
Postaću prašina ako voliš prašinu
Volim te.
....
Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
Svet me izgubi, ali ti me dobi
Volim te.
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno već svojim očima ne verujem
Volim te. 

Matija Bećković

Tajna oblaka

Na oblacima ljubavi,priča jezikom čula.Šapatom doziva.
Najlepšom muzikom njegovog glasa spoznaja.
Nesaznatljive su jačine njihove želje,čežnje i nežnost.Nije više sama sa svojim snovima.
U okohvatu njenog oka samo je On.Po mesečevom sjaju pluta oblacima iznad prostranstva njegovog sjaja,sve do zvezde,one najsjajnije  u njima.
Tu mu pokaže doneti dar mirisa palmi u izlasku sunca
On sa osmehom prima novooplodjene darove ljubavi.
Isprepletu prstiće nežnošću,pod kapcima, gde trepuše čuvarice otvore prolaze sjaju pogleda kroz koje poteku reči tišine i osećanja osmeha.
I tako san postaje stvarnost,nošena tajnom oblaka.

Tvoje,moje-naše

Tvoje je da postojiš, a to radiš baš onako kako želim.

Kud ću veće ljubavi od toga?

Dok....

Dok me ima, kliziće nežnost niz moje usne,
jer sve što izgovorim, tvoje je zauvek.- Goran Tadić 

Moja ljubavi

Niko drugi, ljubavi moja, neće spavati u mojim snovima.
Pođi, pođimo zajedno, preko voda vremena,
Niko osim tebe neće putovati sa mnom preko senke,
Ni sunce, ni mesec — samo ti, moja ljubavi!.- Pablo Neruda

Nepodnošljivo tumačenje

- Ah - reče miš. - Svet mi svaki dan postaje sve tešniji. Isprva je bio toliko prostran da sam se plašio, pa sam trčao dalje i bio srećan što napokon u daljini s leva i zdesna vidim zidove, ali ti dugi zidovi toliko se brzo približavaju jedan drugome da sam već u poslednjoj prostoriji... a onde u uglu stoji zamka u koju ću uleteti.
- Treba samo da promeniš smer u kojem trčiš - reče mačka i... poždere ga. - Kafka

 Pa za šta onda da se odluči? Za težinu ili lakoću? 
 To pitanje je postavio jos Parmenid u 6. veku pre Hrista. Video je čitav svet podeljen na parove suprotnosti: svetlost - tama, grubost - nežnost, toplina - hladnoća, postojanje - nepostojanje. 
Jedan pol suprotnosti bio je za njega pozitivan (svetlost, toplina, nežnost, postojanje), drugi negativan. 
Takva podela na pozitivne polove može nam izgledati sasvim jednostavna...
Sve do jednog slučaja - šta je pozitivno, težina ili lakoća? 
Parmenid je odgovorio: Lakoća je pozitivna, težina je negativna.
Je li bio u pravu ili nije? To je pitanje.
Sigurno je samo jedno: suprotnost težini - lakoća je najtajanstvenija i najmnogoznačnija od svih suprotnosti. 
Kundera je bio u pravu!A ona?.... A oni,tek sada neće razumeti ništa!Možda će ipak reč oca pojasniti,ako je i on razumeo..
Postalo je nepodnošljivo..Pa i da bude kao sa početka teksta...
Neizvesnost potapa,žestoko...

Crveni šeširić

 

Damarilo je njeno srce,kada je čula nastavak njenog sna.
U jednom snu oboje.Lepršavo.
Pokazao joj je mesta u velikom malom gradu,koje poznaje njegove korake.I velika plava reka,do koje su stigli uličicom koja je mirisala na ribarske mreže prošlosti.
Januar bez snega i na njegovom kopnu,samo različito topal od onog koji ona diše,vetrom donete svetlucavog praha,njegovog daha.
A zna da je imala crveni šeširić na glavi,pod koji je davnih dana sakrio sve njene misli,za tajanstvene priče
u njihovim noćima.
Ćutanjem su ispričali tako dugačke priče,jer je udovoljavao njenoj radoznalosti i stalnim zapitkivanjima..Osmeh u saznanju..
Ona sve to radi da bi slušajući melodiju njegovog glasa,lepše sklapala slikovnicu njihovog života...
Reč velika i mala,znak crveno bojen,nalik boji vrpce,čiji čvorić čvrsne a ne steže..dugačkih krajeva..za slobodan pokret,koraka i krila..
Za njima ostaje noć i reka.Rumen bezvremene Zore najavljuje novi dan..Snovi ostaju budni.Osluhuju samo šapate srca pod košuljom za dvoje...

On...

Čekala je sve ove godine da sretne nekoga ko će je prihvatiti onakvu kakva jeste, nekoga s čarobnjakovom snagom da otopi stenu u sunčanom zraku, ko će moći doneti sreću uprkos iskušenjima,
ko se može suočiti s njenim zmajevima u noći, ko je može promeniti u biće ,dobro,drugačije,bolje!..
Sada je sigurna da je On njen Čarobnjak,njen Osmeh njen Način voljenja.
U njemu je pronašla svoje čekanje.Zvezdana prašina,od disanja sunca.Magija utkana u vazduh.Diše.Upija toplinu,taj svetlosni znak.
Njegov osmeh,i uzdah i mudrost i osećanja ,njegova misao i njegov način njoj,njima...I ona sa tom vrpcom,pripala je njemu..
Odabrani...Izbor!...Čvorić je u njegovoj čarobnjačkoj ruci...
Niska od boja,boje od mirisa,mirisi od misli,misli od reči,reči iz osećanja..On!

Mogućnosti

"Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrčući
celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš
stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.

Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala
dok je, nošena vetrom, slušala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolećnim paucima da nije
važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.

Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traže u većem i zajedničkom...."Mika Antić

Žar

"Oslonjena o pero dahom se njemu pruža, ulazi u slova vidljivog, oslikava ,stranice nisu granica perom urezuje, nastavlja boja se širi razliva.

Srcem kroz telo klizi boja"(www.apticelete.blogspot.com)

Muzika srca...radost saznanja!Nošena u džepovima vetra,slojevita,

u prostore njihovih pripadanja...To je srž,jezgro,vitalni centar..

Ima li veće vrednosti?Suncokrili nebosklon nje...Jato svitaca,pojačava žar...promeša se žeravica..i plam!Svetlost i toplina!