niti je slušao njegove lagane korake,
niti je ikada osetio
njegov dah na obrazu,
sa lišća jeseni,
sa vetra kojim se lepo zaštićuje.
Ponedeljak i utorak
i brzi sutradan
postaju ono što su uvek bili.
Pitamo se ko je spreda a ko pozadi
mlad ili star.
Tako vešto drži ruku
uvek nam ostavljajući raširenu senku.
Kad podignemo oči i pogledamo,
upitamo se šta je to što lagano nestaje u lišću,
a posle se usložava pisanjem na način
da nikada ne pogodimo
da li su redovi naši ili vremena delo.- Eliseo Diego
