Vreme ne prolazi !Ono je postojano i ovde, uvek isto u svom nastajanju i svojim menama, nepokolebljivo u svom postojanju u kojem ja trajem i prolazim kroz njega.
Vreme ne stari, ja starim, ono je u odnosu na mene uvek isto mlado kao i trenutak koji spoznajem, a spoznavši trenutak u kom se spaja želja i san postajem misaoni hodočasnik ka još ne pronađenim njegovim vratima.
Treba mi odmor od sna.
A san je stvarnost koju živim.Taj život pre života,iz kog ne mogu da iskoračim.
Nezadovoljni su oni.Nezadovoljna sam ja.Nezadovoljstvo kao bara koja ne otiče,ne isparava.Samo umor je sve veći.
Glava ne prestaje da me boli.
Sve bih htela i sve hoću,jer ovako ne mogu.
Ta ivica po kojoj hodam ni tu ni tamo,nazad ne može,napred me vodi ka pustinji.
Ivice su tanke.Stopala ne nalaze korak,koji je vodio pod nebosklon života.
U tajnosti uzdrhtale duše sna,vidim kako stoji na rtu dobre nade,u njegovom svemiru i rukama grli kristalno svitanje i osmehom ispraća ljubičastu noć,u kojoj sam imala san nezaborava.
Onda su došli vetrovi lutanjem iz duboke noći,uskovitlali pesak opustošene mene,da mi zamagle pogled ,slično u Raskoši gubitka,da ne prepoznam na čijem ramenu je udomljena njegova ruka.
Svetlosna muzika tog trenutka pretočila se u jecaj saznanja ,da nemam ruke ne samo za pisanje i crtež već da ih nemam za dodir trenutka.
A juče sam ih s pažnjom gledala,od neposluha.
Osetila sam treperenje leptirića u telu, uzburkanost sna u sebi, sna koji živim. Svetlosna muzika tog trenutka postade emocija u koju se slio dobro poznati lik ljubavi.
Sada dok mislim,i pokušavam da nacrtam san,otkrivam da je moja misao put kojim nesmem.
Treba da sam srećna što je u mom srcu, što je nerazdvojiv deo mene,što je moja sudbina i moj san,nebosklon pod kojim sam jedino slobodna a znam da će moja ljubav trajati duže od mene!Osmeh u intermecu...
