Potreba je rekli su,da ne zataškavam u sebi,već na bilo koji način da iznesem iz sebe,da li pisanjem,pričom ili crtanjem,samo da iznesem,jer to je jedini način ,nalik produžetku mojih snova i aure u kojoj se nalazim, pre no što utonem u nesvesno stanje duše.
U tom su se složili i duhovni savetnici i psihoanalitičari .
Na taj način moći će da me prate i da me izvedu u stvarnost,oslobadjajući me strahova i tame ,koji su postali nepodnošljivo intenzivni,a oni veruju bezbolno.
Naviknuta sam da čitam radove i izveštaje onih koji ih sprovode,nisam nailazila na ispovesti onih koji su posmatrani.
Još jedna neobičnost koja me ponovo odeljuje od prosečnosti mase.
Zato pod ovim Nebosklonom pišem.Napravila sam ga u trenutku,koji je označio jasnu prekretnicu u mom,a mislim i njegovom životu.Posle hiljade i hiljade sati provedenih na ovim ulicama neta.
Iza visokih zidina ,prepune prekrasnih mirisa ,pomešanih mirisa mediteranskog rastinja,mora i tamjana,gde sam provela te dve nedelje,učile su me kako mogu da oslobodim ruku,a evo sada već mogu da nacrtam svoju mandalu i auru.
I sama sam iznenadjena da sam u svitanju, koje je imalo svežinu osetila i onaj već duboko usadjen miris,i ritam koraka ,kada sam osećala čak i telo mog muškarca,jutros sam osetila,to isto telo u pokretu ,i čula glas,i sve to prenelana crtež.
Iz crteža su pročitali čak i oni,sve one reči osude ,gde je moja iskrenost ,u bezbizbroju nežnih reči,označena kao karikatura i kamikaza ,koja je učinila meni lagodnost,u uživanju u destruktivnosti,kao užasu postojanja.Žigosana!
Nazvana sam Kristinom,nasrtljivicom,bezobzirnom i bezobraznom,samoljubivom,koja sam za jedno veliko ništa dala ništa,obesmislivši najlepše što je postojalo.
Zato sam prestala da mu budem draga,već sam postala suprotno..u svojoj sebičnoj bezosećajnosti...
Nesigurnost se produbila.Nisam i još ne znam,da li sam bila obučena u tudje odelo,nekadašnjeg postojanja i doživljenog ružnog trenutka,ili sam označena kao saučesnik u užasavajućem zadatku,lomova ljudskoh duša,uništavanju života,i teškim probodima.Jer to se dešavalo povremeno,skoro u istovetnim intervalima,samo je postajalo oporije,teže,i nerazumljivije...
Da objasnila sam im taj razgovor kroz crtež i žvrljoke osim "agresije ljubavi"kako je znao da obeleži moje česte izlive i znake,u svakom raspoloživom trenutku!
Veruju da je to bila kulminacija kada sam u potpunost i izgubila sebe i kontrolu u kako tako odživljenoj svakodnevnici.
Istini na volju,u nekim mirnijim tokovima reči,označavano mi je i predočavano,baš slično i poslednjoj poruci...da je "na moju štetu"..
Moje telo reaguje po principu ogledala duše.
I kako je bilo odveć potresa,zbog te aplastične anemije i celog toka zalečenja,psihički sam postala baš kako je označio,još slabija i nesigurnija.Naše učestale rasprave,u kojima sam žigosana postupcima koji nisu pripadali meni,a nesposobna da objasnim razlog,u moru najlepših osećanja i želja za njegovu dobrobit i sreću,u promenama raspoloženja i tokova priče,samoosuda njega kroz kratke ispovesti,naznake pokajanja,a opet neverice više nisam mogla da rasudjujem,šta je rečeno namenjeno meni a šta pomešano sa tim prethodnim doživljajima koji su ostavili u njemu dubok trag.
Pitali u me da protumačim šta sam osećala i šta osećam kada se nadjem u blizini njegovog tela..u momentu crtanja sna...Pri pomenu njega,redovno mi se na licu pojavi blagi osmeh,kažu da je vrlo tugaljiv,ali rekla sam,sasvim iskreno,jer osećam da ne mogu sama da se izborim sa ovim..bez stida sam rekla: Tada mi nedostaje deo tela,baš kao što mi nedostaje on,koji je brinuo o meni, izgubim strane sveta, u jednom trenu ne osećam ruku koja crta i na papiru se pojave mrlje iza kojih se samo naziru konture moje slike.
Uzdrhtim,i u želji da ga dodirnem,ovlaš tek da zna da jesam tu,prepuna one ljubavi i energije koju je zasejao u meni..
Oni su mi pokazivali slike velikih umetnika slikarstva, slike koje potsećaju na moje i kažu da su mnogi od njih sigurno lutali svojim snovima i tražili izgubljeni deo sebe baš kao ja...
Onda ,su oni govorili o halucinacijama iz kojih nastaju konture tela, izobličena lica, magloviti obrisi stvarnosti koja je u snu izgledala sigurno drugačije. Pitali su da li sam oduvek osećala takav bol u glavi,ne ranije nisam ,sada da ..
"Migrena u svom nastajanju stvara u vidnom polju nešto kao slepu tačku, to nije pravo nego mozgovno slepilo za trenutak neke još neotkrivene sreće." to su rekli..
Novi momenat za mene..Da li zato što skoro da ne osećam svoje lice..
Ni tvoj muškarac na ovim slikama nema lica,odnosno ima polovinu tvog lica..To je zato,što je moje telo bilo izdajica,i nismo se sreli..rekla sam..i skotrljala se jedna niz moje lice umrljano bojama i ugljenom..i mi smo bili kao blizanci...
"Suze su krv ranjenog srca i znače tugu i bol, ali ko se od srca smeje taj plače od sreće."slobodno ih izlivaj!..To me podsetilo,da je znao da kaže da suze tužbalice mogu postati radosnice..i osmeh onaj sramežljivo tužan pojavio se na muzgavom licu..
Heraklit je govorio ,kao u prilog postu Miris žara,i u puno naših priča da :" Smeh i plač su blizu, oni su znakovi da duša živi, da vatra u nama gori. Suzma radosti i tuge gasimo prošle trenutke i hrlimo novima. Iza požara ostaju zgarišta koja treba zaboraviti, na njima se više ne može živeti jer na njima više vatra ne može planuti. Vreme je vatra koja plamti ka budućnosti i nikada ne gori unazad."
Ja ,Miris žara ne želim da zaboravim da ugasim...,rekla sam..
Nastavićemo sutra ,rekli su...a ja sam potonula u onaj san nesvesnog stanja duše...
