Raskamenjena,u potrazi za pripadnošću sa rukama ,koje streme put oblaka,sa kamenom nasred srca,koristim ovu iznenadnu mogućnost da napišem,u ovim danima samosabiranja,još poneku reč mog nedostižnog sna,zbog stvarnosti mog zaustavljenog koraka,u samo jednoj jedinoj želji,susreta.
Poput čoveka u razvalini,u madjusvetu,ne više puna pitanja već samo sa jednim pitanjem,zašto?
to zašto vodi me kod svakog bića,biljke.vode,sunca,koje suncokrilo pokušava da mi pruži taj neophodni Neboklon,ne nalazim odgovor još uvek ,pa molim da me nauče kako da udaljim sva vremena,sve radnje,davnoprošlih,prošlih,sadašnjih,budućih,večnih još ne-imenovanih.
U samoj sebi sam san neznanja i sanena mora me oblikuju u Snomoricu.
Ne nalazim smisao,pa poput slapa svetlucajućih kristala ,u mozaiku života,izviru samo sećanja kao oživljeni i iznova doživljeni trenutak,koji je samo bljesak pogleda mogao da sačuva a izdajom mog tela oni su postali dve razvaline.
Noću čujem kako jeca..isto kao ja..i taj bol,koji pokušava da udalji..i na čas se smiri i isti uzdasi prolome se nebom,i po nekoliko padalica istovremeno se stušte..gledam te noći..jecam dvoglasno..
Dopušten mi je plač bez pitanja,i plakale su oči sve do isušene suzice,i pogled je bio i još je pomalo,zamučen,izmagličast..
Dopuštena mi je vika..ali ja ne znam da vičem..ja samo znam da zajecam reč,kao doziv umilnog imena,i glas ne izlazi..ostaje u meni..ukopava se sve dublje..
Ona se pojavila iznenada..ubledela,tužna,pomalo optužujuća..
Unesrećio je još višee moj izgled,moja mršavost..Kažem da je to ljuštura i da ne gleda tako..praz joj pogled od bola..malo ga poznajem,a pomalo mi je stran..
Podseća na septembar..i spominje obavezne kontrole,dok dlanovima prelazi po mom licu..
Ona me moli da prekinem..da ima drugih načina,da ima rešenja..jer svaki problem ga ima..
I kada sam mislila da razumem,koje su joj želje,iznenadi me i trgne nešto kao primedba ili konstatacija..pa nisi ga videla,nikada neću razumeti kako si u sve poverovala,i kako znaš da ga voliš..
Na ovom mestu,u ovom zdanju,gde se misli posvećuju Bogu,gde se daje i prima ljubav..smogla sam samo toliko snage da kažem..i njega nismo videle,a volimo ga i molimo,od kada znam za sebe i tebe u toj razlici od sedam minuta..zašto ne možeš da poveruješ da je moguće?zar su samo ove četiri žene te koje iz srca veruju da jeste moguće..
Potpuno pogrešno protumačila je moju odluku..
Iako je istina da : Nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj Neko. Nismo se sreli,nemam tvoju sliku,nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni šta smo...Nije mii dobro od takvih misli..potvrdjuju da sam luda...A...a...a... Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu. A nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj Neko...samo naše reči...samo tvoje reči..i zar to nije dovoljno?..a ja sam ovde..
Razlog je dalek i dubok..ja ne razumem svet u kome se stvarno živi..i nisam ni kada sam radila ni dok su me lečili..ni kada sam se vratila..
To je razlog..a povod jeste,kao vrhunac nerazjašnjenog dogadjanja samo meni,meni raskamenjenoj..toliko puta u samo toj jednoj želji susreta pogleda...Zašto mi je telo okrutno?..zašto me izdalo...I nestao si najavljeno i javljeno..ostala sam bez tebe,utočišta i onog smisla..
I nemam utočište u njemu ,ni u Tebi ,iako si ostao znam kao i uvek,moj nebosklon,zato sam ovde..gde ću možda saznati zašto ne - mi...
Veruje ona u savremenost klinika i onih,o kojima sam tamo pisala,što jedu tomove knjiga i samo se udebljavaju i ne znaju ustvari ništa..Ona će ostati ..i sa njenog fona kucam ovo..jer svoje sve sam predala kod ulaska...Utočište??? da li ga ima dok ga u sebi ne nadjem..
