Snimala sam glavu.Skener je govorio šta se u njoj krije.Zbog mojih snova u boji.Zbog moje mogućnosti da čujem glasove.Zbog boja kojima su obojena slova kada čitam.Zbog ...oh..ko zna zbog čega više..?!
Sigurna sam da će iznaći neko novo ime za te pojave...
Kakav život..a predosetila sam..i pisala,doduše sramežljivo o povratku,o početku kraja...o jalovom drvetu nade..
U Platonovoj pećini žive ljudi koji vide samo senke stvarnosti, naziru život ne sudelujući u njemu.Onda ne treba da čudi toliko što koristim stopala samo kao transportno sredstvo a ne kao deo tela!
Začudjeni..Ja sam začudjena više što odskora imam taj osećaj kao da mi glava odlazi od mene..Nacrtaj kažu ..Otprilike ovako..
U mojoj duši koja je kažu stalno u stanju večnog opreza..
Ja u košmarnim snovima prošle noći,od nagomilane energije prikrivane tuge,zbog neostvarenog,željenog sna sanjanog skoro sedamnaest meseci..
Zbog nedohvatnih daljina ja sam sprečena rodjenim telom da odživim tren trenutka stvarnosti..i sve je stalo..sem iskrica unutrašnje vatre,koje svetlucaju neproživljene trenutke,nepoznate a željene sreće...
U neharmoničnoj kocki svog života u snovima poput sinoćnjih ,u trenutcima svetlećih boja ,bila sam vrlo blizu one kugle plavičaste harmonije,i osetila sam blizinu,dodir u svom pokretu želje da ga zagrlim ispruženom rukom koja je uskovitlala oblak i ponela ga dalje i dalje i njegov no-no prstić je ostao urezan u dubinu nesna..
I tada sam osetila da sam izgubila svoje telo i postala neko nepoznat a ko ima moje misli...
Ja ne želim da izadjem iz svog sna ,jer to je najlepše što mi se dogadja..Meni ne treba takvo telo ,koje izdaje..
