A vreme....

Vreme se ne vraća.Reke ne teku uzvodno.Tragovi kopljastog dana urezuju se uvek dublje.Privid da se na njega zaborav nastanjuje.A reči o tom već koji put prećutane.Vera da će manje bol boleti.
To je knjiga otvorenih stranica,gde slova ne blede..Naprotiv!
A vreme se nije zaustavilo.Čudno!
Snovi se nisu prekinuli!Vetar Duvomil nije utihnuo.
Noći ponekad plaše.Ponekad se ublaži dodir.
Ponekad utihne šapat.A odjekuje prostorom.
Žedj voljenja neutažena.
On u očima.On u srcu.Slabim krvotokom nje teče.
Kao reči žuborom utisnute,od glasa pretočenog iz oka do sluha.I obrnuto.Sa uzdahom vatre.Ritam postojan.
San .Snovi.Sjaj tople zvezde .Razliva se prazninom,niz listiće novog proleća.Kada drveća veju latice i nova lišća.
Sve je kao pre početka jer početak je u prapočetku.
Još kada su ptice dodirivale reke zvezda.Ostavile tragove u istosti.Znak da su postojali pre postojanja.
Pre dva aprila dok treći teče...
Bezvremenost neizmerne ljubavi,sa mirisom sunčeve vatre koja pleše...