Saša Užarević - Volim tvoje

Volim tvoje kose! Tvoje tamne kose!
I tišinu gorsku što spava u njima.
Mrakom svojih staza neku svetost nose
I u svakoj vlasi jedna tajna ima.

Volim tvoje oči! Beskonačne duge!
Sjaj dalekih zvezda u sebi su skrila.
Oseke i plime i sreće i tuge,
Na dva snena jedra, na dva meka krila.

Volim tvoje usne! Snažne morske struje!
Stalni žubor voda s njihovog vrela.
Šapat što se s njih iz nečujnog čuje,
Dah sa snagom vetra kroz prostranstva cela.

Volim tvoje tajne iz najdubljeg kutka!
Pojave i kretnje, oblike i boje.
Doživljaj lepote i večnost trenutka.
Volim tvoje telo! Celo biće tvoje!

 

Čije si ti ostvarenje?

...Čije si ti ostvarenje?.Moje iz snova,svoje u stvarnosti,moje u stvarnosti sna!
Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da udalje od mog pogleda.Izgledaš mi postojeće van pogleda, u još nezamišljenim predelima.Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog vidjenja u mojim očima.
Kad govoriš, reči su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove.
Čine mi se tako daleko da ne znam - a ipak znam napamet:tvoje oči, usta, a nekad čak i ideju ovaploćenja ...čije si ti ostvarenje?
Samim svojim postojanjem pojačavaš otkucaje mog srca,izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.
Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine
i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.
Tako mi u  prostoru izmedju prstiju ulaze vetrom razasuta sazvezdja.-kada te nema!
Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako da mogu pomoći mislima da približe tvoju udaljenost.
I tada  živiš blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem.Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca.Tako blizu da ne znam gde prestaješ ti, a počinjem ja.Neuhvatljiva je granica izmedju bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvog nedostajanja.Volim te,najjače!

Tako...

Bila je to jedna od onih noći,koja nije želela da dočeka jutro!

Svilen dodir

Dan ulazi mirno.Izmedju razgrnutih oblaka u Svitanju hrabro se smeši sunce.Onaj veliki ,obli sobom je na odlasku odneo i one gravure koje uznemiruju.Uvek mu slabi dejstvo kada se sunce smeši.Zato su se i mirisi razliveni u njenom umu,obojili lepše.
Ili je to zbog protekle noći?
Veza za smisao?!Bez blokada!Skriveni znakovi postoje.I kada im se čini da im je glava posuta prahom nekih drugih planeta.To je znak isto.Njihov san u snu.Njihova stvarnost sna.
Kao samo njihov san stvarnosti!Kao njihov dah,miris,šaputanje.Ljubav!
Kao staro stablo trešnje koja dozreva u maju.
Kao ona,koja se kreće najčešće suprotno od smera skazaljki sata.A on je vraća na smer.
Kao vilin konjic iznad svetlucave vode.Sve u jednom danu,živi.Neizdrž!
A on razgrče oblake,da ona ima svetlost.
Blagi titraj na vrhovima prstiju.Znak da je kraj nje.
Zajedno.Isto.Dubinom.Dahom.Mirisom.
Glas u baštama srca.Odraz sunca.Za beskraj bezvremenog vremena.Tu sve zasvetluca.Pomešaju se predozirane osetljivosti,zvukom tišine i bojama.Deo su istog tela.U melodiji koja je zajedno stvarala taj zvuk.I zvuk je sve lepši i puniji.Odjekuje.Greje odjekom.Zbog plamena visokog,iz vulkana srca.
Zbog lave koja klizi iz dubina nesamerljivih.Pulsira u grudima ritmom istosti.Treperi  na žednim usnama.
U vrelini pogleda tamo iza zavesice koju povija vetar.Kao njeno telo kraj njegovog,uz njegovo.
Jedino Sve!U svilenom dodiru dva bića!

A vreme....

Vreme se ne vraća.Reke ne teku uzvodno.Tragovi kopljastog dana urezuju se uvek dublje.Privid da se na njega zaborav nastanjuje.A reči o tom već koji put prećutane.Vera da će manje bol boleti.
To je knjiga otvorenih stranica,gde slova ne blede..Naprotiv!
A vreme se nije zaustavilo.Čudno!
Snovi se nisu prekinuli!Vetar Duvomil nije utihnuo.
Noći ponekad plaše.Ponekad se ublaži dodir.
Ponekad utihne šapat.A odjekuje prostorom.
Žedj voljenja neutažena.
On u očima.On u srcu.Slabim krvotokom nje teče.
Kao reči žuborom utisnute,od glasa pretočenog iz oka do sluha.I obrnuto.Sa uzdahom vatre.Ritam postojan.
San .Snovi.Sjaj tople zvezde .Razliva se prazninom,niz listiće novog proleća.Kada drveća veju latice i nova lišća.
Sve je kao pre početka jer početak je u prapočetku.
Još kada su ptice dodirivale reke zvezda.Ostavile tragove u istosti.Znak da su postojali pre postojanja.
Pre dva aprila dok treći teče...
Bezvremenost neizmerne ljubavi,sa mirisom sunčeve vatre koja pleše...

Vetar

Danas ću biti vetar, a tvoja košulja jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak. 
Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame.Prepoznaćeš moj dah,Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i  podseti da umeš da letiš....(Goran Tadić).

Želim...

Vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem ...
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
 dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još  vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu...-Mika Antić