Plime i oseke

Plime i oseke njenih raspoloženja,kao uvek nova uzbudjenja načinili su od nje senku ispunjenu kajanjem.
Kao suština i razlog pokušaja pripitomljavanja svesti,kroz agoniju prilagođavanja, na sopstvenim željama,praveći velike oscilacije,vrhunce u podbačaju sopstvenog života,sada se teže snalazi sa tom migrenom,skakačicom koja koristi svaki momenat da je zaposedne.
Koliko god sve bivalo jednostavno u toku svakog običnog dana, noću bi uvek nabasala na sopstvene misaone lavirinte koji su komplikovali stvar percepcije u njenoj glavi do samog apsurda..
Da li zato što pročitano,sve te različite varbalne dimenzije za nju su samo odgovori koje traži, i neophodni uplivi u njen um..Da  li je to devijantnost  njenog misaonog sistema?ili...?
Piše ,piše u svakom slobodnom trenutku,kada ne čita,ne slika..
Lepa jesen je izvodi na obalu.Povremeno danima boravi u kući prijatelja..Sva neka sigurnost oko nje, da bude u blizini,a da se ne oseti sputano,kontrolisano..
Lepa pažnja sa te strane vetra..a ona za koju ona misli da je mnogo važnija,ona je kao bičevanje ljutitog vetra..
Kada pokušavaju da izokrenu njenu misao,da opovrgnu njeno osećanje,kada joj ubrizgavaju smirujuća sredstva ,koja ona ne želi..jer želi dok diše da oseća,da oseća sve,lepo i ružno,veselo i tužno..da ne diše u očekivanju da san otpočne,da se nadje u onoj fazi kada ne zna da li je deo sna ili stvarnosti ,dok mu senka pada na zid pokraj kreveta u kom leži...
 Odavno je shvatila da je sve privid, ono što želimo da bude.
 Zato stvara ove beskrajne svetove da lutaju po njima. Gube se i nalaze. Kao skitnice koje stvaraju svoju sudbinu, tako bi u par reči  opisala sebe,..njih.Zašto je to nerazumljivo?Zašto ističu njenu posebnost?O,kako bi volela da je manje posebna..u svakom pogledu..
Šta je otkucaj srca do vreme, posle prethodnog i pre sledećeg? 
Slušala je njegove otkucaje i gledala kako bledi tonuvši u san, posmatrala kako se njegova senka ritmično pomera svakim udisajem i izdisajem. .Nestaje, i sledećeg trenutka je ponovo tu.
Sve ona jasno vidi ali sve je to san. 
Ovo je stvarnost.Stvarnost gde reč na papiru ili u postu,živi bez obzira da li se nekom svidja ili ne,da li neko zna za nju ili ne.
Baš kao oni,koji znaju gde jesu gde traže sebe,sa izgledom da nikada neće saznati..A imala bi još da mu kaže..da zna..
"Pustite me da sanjam!Ako je taj san moj život - ne budite me!"Miguel de Unamuno
Baš tako!Jednom je rekao slično...Pristiže ona koja traži mrak..do sna..do njih..negde na putu izmedju plime i oseke..

Opisana nebom

Senke je vode ka obali medju nepoznate duge. Kao vreme i večnost,skopčani jedno za drugo u trenutku. Gde god pogled pluta stiže pred ista,prepoznata vrata iza kojih je ono pravo,jedino stanište... Večna Neprolaznost.... Zato joj mašta postane vrcava,iskričava.Dopunjuje čulnost,dočarava bezimeno stanje njenog neba i njenog pakla,od njenog opojnog htenja do čvorišta sa novom upletenom niti,pažljivo.. Kao krhku dragocenost,koja dahom može da se rasprši..zaustavlja dah pred tom treperavom svetlošću koja je put ka večnom traganju za smislom..Ono joj donosi uživanje..Kao način raspoznavanja istovremene snage i krhkosti,kao odanost i izdaja,kao privrženost i napuštanje,gde se produbljuje stečeno i otvara novo nebo ...Novo nebo joj opisuje svu tu snagu i trajnost od koje samo zadrhti ,gledajući oko sebe mnoštvo utisnutih tragova dva stopala koja ih prepliću... Osmeh joj ukrasi ispijeno lice u saznanju da nisu uspeli svojim eksperimentima,da oduzmu ni trunku svetlosti njoj darovane..

San sna

Kroz samo idealističku zamisao, jer je znala da ne bi mogla da se udalji od ljudi i njihove grdobe,sedeći na obali tišine još dublje je sagledala bezočnost nepravednih postupaka ,koja se često graničila sa slepom odanosću onoj knjiški naučenoj,izazivalo je u njoj neprestano čudjenje.Njihova tumačenja uzaludnosti,izjalovljena su!
Kakvom se to lukavstvu to ogromno delo mistifikacije organizovano od imućnih,moglo tako širiti i napredovati svuda,u svim zemljama gde se nalazila unazad par godina.
I svi isto rade.Ne slušaju njenu suštinu!
Njihove glupe i kriminalne akcije su za nju bile neiscrpni izvor zabave,ponekad. Do te mere da je ponekad priznavala da bi zbog ličnog zadovoljstva žalila nestanak te bagre,uplašena sama od dosade koja bi nastala u ljudskom rodu ,onda kada bi se svet konačno rešio te gamadi.Svakako njena ironija!
Zbog saznanja da život leptira traje tek trenutak, a hrast cveta stotinu godina,usledilo je podsećanje samo uporedjivanjem poznate izreke...I otkriće osmeha..
Dokle?Veruje zauvek...Kao prvo sretanje...Još jedan osmeh i treptaj.
Sve joj to liči na čudan san,čim reč poveže sa proživljenim.
Preko njenog  lica u sećanju se slažu,  kasnija lica. 
Kada prizove sećanje, onako kako je bilo, pojave se bez lica.Oni senke!
Zašto se kada gleda unatrag njoj čini da je ono što je bilo lepo, okrnjeno ,time što je skrivalo ružne istine,ponekad?
Nametnuta njihova teorija ili utopija od umora?
Nerazumevanje njene sreće i danas,koja u strahu da joj je neko ne oduzme  izaziva te sumnje,te  njene tvrdnje beskonačnosti.Možda ono što kaže ne dolikuje joj uvek...kad kaže za večnost...
Pomućeno,kao nebo iznad ,jedino zna da sve to ne menja suštinu,čak iako je odraz platonske povezanosti,za koju tvrde da je već vidjena u prethodnom svetu. 
Slično tvrdnjama da je učenje sećanje..a neznanje zaborav..Sumnja i sigurnost...Možda i sanja da je sanjala..Glas...i slovoliki kaligrafski znak!

Senke od sna...

Pogled ispred mene – drveće unedogled, kao vizuelni beskraj.Svetložuto-narandžasto-zelena

boja sa početka šume pretapa se u tamnomaslinastu kako pogled odmiče. U dubini su jasne linije prekinute, kao na Esherovim slikama.

Ne gledam u neki ponor, već gledam pravo, u šumu, ali imam osećaj vrtoglavice, šta mi se dešava?

Laka kišica, uz blag vetar koji je raspršuje, pada mi po licu, i prene me iz mutnog polusna. Izgleda da me je uhvatila nagla ranojesenja nesvestica, tako da sam se prosula po travi. Ali mislila sam da sam

tek ušla u šumu, a sad mi se čini da sam zašla podaleko – na koju god stranu da se okrenem, pogled nailazi na gustu zavesu od drveća,jedina boja ovde je tamnozelena.

Dobro, možda nisam pazila, pa sam zašla dublje nego što sam mislila. Ustajem i otresam malo zemlje sa odeće.

Blaga kišica mi pada po rukama i osvežava me, ali kao da me istovremeno i pecka.

Čini mi se da su kroz ovu šumu proticali razni potočići, bar je tako bilo s proleća. Pokušaću da pronađem neki, da sperem ostatke zemlje sa lica.

Dok koračam, mestimično ugledam nekakve bleskove u svojoj blizini, koji kao da su proizvod varničenja nepoznatog uzročnika.

Varnice? U pustoj i dubokoj šumi? Svašta! Mora da mi deo mozga još nije ustao sa one vlažne zemlje.

Aaa!

Upravo je varnica zaiskrila na mojoj nežnoj koži!

Ovde nešto debelo nije u redu.

Moja koža je prebela, moje ruke su prenežne, moje telo menja se, postaje malo-nežno-dečje...

I odeća mi je najednom drugačija, čitava i zategnuta, iako već nekoliko dugih minuta (sati? dana?) bauljam po šumi na kolenima.

Ništa me ne boli, nisam povređena, samo je u glavi sve vrlo, vrlo maglovito.

Šta ovo imam na sebi? Kad i kako sam obukla ove krpice (koje

su po količini potrošenog materijala bukvalno – krpice), ležeći u nesvesti? Ili mi je ovo priredio neki bezobraznik, odlučivši da se grubo našali sa mnom?

Ipak ne. Nema ovde nepoznatih osoba. Osećam da sam sama u ovome, šta god to bilo.

Moja odeća je sada crno-tamnocrvena (a taj kolorit preovlađuje i u mojim mislima).

Nosim crne čarape koje dosežu do pola butina, fiksirane halterima. Veš je u crvenoj boji, kao i uska haljina, koja taman što ga prekriva. Moja stopala (do maločas bosa, u patikama) sada se kreću u čizmama sa visokom platformom, na čijim su đonovima ojačanja u boji metala (hm, čizme kao oružje?)...

Ovo je uuužas! Obučena sam kako se nikad u životu nisam oblačila – kao maloletna hongkonška prostitutka visoke klase i takva se šetam po šumi?!

 I lupetam koješta, i zavarničim s vremena na vreme...Uh, opet ću da poljubim zemljuuuu....

Sada sam već okupana kišom, iako je sve vreme slaba i nežna.

Dugo sam ležala. Sem psihičkog umora, ne osećam hladnoću – ne osećam ništa telesno.Samo mogu da vidim: na mom boku, na nadlanici, na šakama,pri susretu sa kišnom kapljicom – zablistaju varnice! Kao da nisam normalno ljudsko biće, već nešto sastavljeno od elektronskih impulsa, pa se po meni neprestano dešavaju kratki spojevi.Polako se privikavam na novo stanje.

 Nemam ni blagog pojma o čemu se ovde zaista radi, da li je to posledica neke hipnoze, magije ili iznenadnog ludila. Ali prestajem da brinem o tome.Kiša konačno prestaje, makar nakratko. To mi znatno olakšava kretanje.Nekako dobauljam do potoka, pored manjeg proplanka. Na nebu primećujem tanku dugu, samo što sada sve njene boje naginju ka crno-crvenoj. A šuma iz koje sam (biće iz šume?!) nacrtana je u crveno-zelenom koloritu...Samo da se ponovo ne onesvestim... Halapljivo gutam vazduh...

Stojim pored potoka zagledana u svoj odraz, pod solidnom svetlošću krupnog meseca.

Sve je tu, samo što to nisam ja kakve me je dosad bilo. Kao što sam i naslutila.

Cela moja figura je detinje sitna, a ispunjena snagom i energijom. Imam kovrdžavu kosu, do ramena. Ova minimalistička odeća ipak ne odslikava nekog obučenog da zavodi, već nekog obučenog da ubije.Sebe u sebi.

 Šta sam – žena-dete-devojčica-devojka-mačka-elijen...??!

Kleknem pored vode i sagnem se prema svom odrazu.Gledaju me veoma krupne oči, ispunjene beskrajnom

osećajnošću. Svetlucave i tužne, upijaju vidljivi svet.A to su moje oči.Jer to sam sad – manga-devojka. Šuma je – pozadina.

 Sklupčam se u pozu fetusa i obuzme me najednom melanholija. Ispuštam tihi krik iz duše, koji zvuči kao životinjski bol...Razvijena u svoju suprotnost.Izlečenje od sebe?Ili navikavanje na sebe u sopstvenoj privremenosti?