boja sa početka šume pretapa se u tamnomaslinastu kako
pogled odmiče. U dubini su jasne linije prekinute, kao na Esherovim
slikama.
Ne gledam u neki ponor, već gledam pravo, u šumu, ali imam osećaj vrtoglavice, šta mi se dešava?
Laka kišica, uz blag vetar koji je raspršuje, pada mi po
licu, i prene me iz mutnog polusna. Izgleda da me je uhvatila nagla
ranojesenja nesvestica, tako da sam se prosula po travi. Ali mislila sam
da sam
tek ušla u šumu, a sad mi se čini da sam zašla podaleko – na
koju god stranu da se okrenem, pogled nailazi na gustu zavesu od
drveća,jedina boja ovde je tamnozelena.
Dobro, možda nisam pazila, pa sam zašla dublje nego što sam mislila. Ustajem i otresam malo zemlje sa odeće.
Blaga kišica mi pada po rukama i osvežava me, ali kao da me istovremeno i pecka.
Čini mi se da su kroz ovu šumu proticali razni potočići, bar je tako bilo s proleća. Pokušaću da pronađem
neki, da sperem ostatke zemlje sa lica.
Dok koračam, mestimično ugledam nekakve bleskove u svojoj blizini, koji kao da su proizvod varničenja nepoznatog
uzročnika.
Varnice? U pustoj i dubokoj šumi? Svašta! Mora da mi deo mozga još nije ustao sa one vlažne zemlje.
Aaa!
Upravo je varnica zaiskrila na mojoj nežnoj koži!
Ovde nešto debelo nije u redu.
Moja koža je prebela, moje ruke su prenežne, moje telo menja se, postaje malo-nežno-dečje...
I odeća mi je najednom drugačija, čitava i zategnuta, iako
već nekoliko dugih minuta (sati? dana?) bauljam po šumi na
kolenima.
Ništa me ne boli, nisam povređena, samo je u glavi sve vrlo,
vrlo maglovito.
Šta ovo imam na sebi? Kad i kako sam obukla ove krpice (koje
su po količini potrošenog materijala bukvalno – krpice),
ležeći u nesvesti? Ili mi je ovo priredio neki bezobraznik, odlučivši da se
grubo našali sa mnom?
Ipak ne. Nema ovde nepoznatih osoba. Osećam da sam sama u ovome, šta god to bilo.
Moja odeća je sada crno-tamnocrvena (a taj kolorit
preovlađuje i u mojim mislima).
Nosim crne čarape koje dosežu do pola butina, fiksirane
halterima. Veš je u crvenoj boji, kao i uska haljina, koja taman što ga prekriva. Moja stopala (do maločas bosa, u patikama) sada se
kreću u čizmama sa visokom platformom, na čijim su đonovima
ojačanja u boji metala (hm, čizme kao oružje?)...
Ovo je uuužas! Obučena sam kako se nikad u životu nisam oblačila – kao maloletna hongkonška prostitutka visoke klase
i takva se šetam po šumi?!
I lupetam koješta, i zavarničim s vremena na vreme...Uh, opet ću da poljubim zemljuuuu....
Sada sam već okupana kišom, iako je sve vreme slaba i nežna.
Dugo sam ležala. Sem psihičkog umora, ne osećam hladnoću –
ne osećam ništa telesno.Samo mogu da vidim: na mom boku, na nadlanici, na šakama,pri susretu sa kišnom kapljicom – zablistaju varnice! Kao da
nisam normalno ljudsko biće, već nešto sastavljeno od elektronskih
impulsa, pa se po meni neprestano dešavaju kratki spojevi.Polako se privikavam na novo stanje.
Nemam ni blagog pojma o
čemu se ovde zaista radi, da li je to posledica neke hipnoze,
magije ili iznenadnog ludila. Ali prestajem da brinem o tome.Kiša konačno prestaje, makar nakratko. To mi znatno olakšava kretanje.Nekako dobauljam do potoka, pored manjeg proplanka. Na nebu primećujem tanku dugu, samo što sada sve njene boje
naginju ka crno-crvenoj. A šuma iz koje sam (biće iz šume?!)
nacrtana je u
crveno-zelenom koloritu...Samo da se ponovo ne onesvestim... Halapljivo gutam
vazduh...
Stojim pored potoka zagledana u svoj odraz, pod solidnom svetlošću krupnog meseca.
Sve je tu, samo što to nisam ja kakve me je dosad bilo. Kao
što sam i naslutila.
Cela moja figura je detinje sitna, a ispunjena snagom i
energijom. Imam kovrdžavu kosu, do ramena. Ova minimalistička odeća ipak ne odslikava nekog obučenog da zavodi, već nekog
obučenog da ubije.Sebe u sebi.
Šta sam – žena-dete-devojčica-devojka-mačka-elijen...??!
Kleknem pored vode i sagnem se prema svom odrazu.Gledaju me veoma krupne oči, ispunjene beskrajnom
osećajnošću. Svetlucave i tužne, upijaju vidljivi svet.A to su moje oči.Jer to sam sad –
manga-devojka.
Šuma je – pozadina.
Sklupčam se u pozu fetusa i obuzme me najednom melanholija.
Ispuštam tihi krik iz duše, koji zvuči kao životinjski bol...Razvijena u svoju suprotnost.Izlečenje od sebe?Ili navikavanje na sebe u sopstvenoj privremenosti?
