".No,dormire no,parlla con noi,parla...!"I širom otvorene oči da saznaju da je čula,dok suptilna penušanja u blagodeti sna,bojenog ličnim tonom,koji prožima sve ove dane i noći.
Ko koga priziva?San nju ili ona san?Aluzija ili iluzija?
Mesto,gde sve ima - nalazi se u njoj samoj.Teror vremena ne dopire tu.Zid u sebi,ozidala je.Tvrdjavu!
Jezička gustina i njena naredjena tišina za jedan smer!
Svakodnevno osujećuje bekstvo reči ili znaka.
Opipljivu bol misli i čula,kada je najbudnija,obeležila je kao tajni porok njene poslednje postojanosti!
Bez oslonca,kada plot mesečine ne može da podrži ni duh njene nedoslednosti.
Ko koga priziva?San nju ili ona san?Aluzija ili iluzija?
Izvučena iz duhovnog prostora nje tu ni tamo.Iz plodnog platna sećanja želje se bore.Opredmećene u dubokom zametku zaustavljenog pokreta.Davna množina usitnjena do zrnca peska.
Ključ kutije neuspeha bacila je daleko,da ne pokrene sećanja.Ona su zabranjena u ovoj slobodi.Mesto,gde sve ima - nalazi se u njoj samoj.Teror vremena ne dopire tu.Zid u sebi,ozidala je.Tvrdjavu!
Jezička gustina i njena naredjena tišina za jedan smer!
Svakodnevno osujećuje bekstvo reči ili znaka.
No,odjek neispunjene želje"ne pokušavaj...ispoštuj..."jeste tenzija,griža savesti,koju ne prevazilazi.Ni imaginativno ni neomedjano, u svojim snovima.
Plod budnosti pretoči se brzo u san razložen u odmerenoj bliskosti,kroz prirodu njene radoznalosti,koja jenjava.Zbog slabosti njenog bića koje kopni iz časa u čas.
Njeno stanje je najbliže opisu stanja bunila,gde uporno traži skriveni kutak za slatko od smokava,koje za nju ima duboko značenje.Opipljivu bol misli i čula,kada je najbudnija,obeležila je kao tajni porok njene poslednje postojanosti!
Bez oslonca,kada plot mesečine ne može da podrži ni duh njene nedoslednosti.
Hodoplet smisla povede je u beskraj i ona postaje ponovo njegov trn na putu,a sebi samoj igla u duši!Pa ti odlasci,kao neiscrpan izvor njenog postojanja,tek za koji tren duže,izranjave joj misao u zamišljenoj igri uma!
Dvostruki neuspeh kao glavni akter,terapije jednostrane gladi njenog plača!
Tada ne mari za jasnost znakova,koje vidi i ponovo širom zatvorenih očiju gleda.
Prizori koje je imala ,dostupni oku,tada se pomešaju sa fluidnim prizorima duše i čarolija drugačijeg susreta,produbi mučenje u želji da ne povredi mir osvedočenja,njegove istinske slobode.
To dvojstvo njenog sveta,višestrane suštine,ona ne može da zaustavi!
Taj zajednički imenitelj za kojim se traga...Ta metafizička igla u duši,Tkivo večnosti!
Tkivo večnosti,upleteno u grane još uvek mirisnih znakova kroz predele uzdisaja!U ogledalu sna...
