Vodič kroz večnost i beskonačnost moje spoznaje,ide u prekinutim ili bolje reći isprekidanim koracima procesa verovatnoće i nepredvidivosti putevima univerzuma,mog uma.
Na mestu gde sam samoozledila lice,niču listovi.
Oči su mi zaspale ruže nedosanjanog.
Osećam se kao Šoningerova mačka,zatvorena u kutiji.Ne razumem a razumem,znam a ne znam,da se odluka o promeni i samorazumevanje smisla života nalazi samo u meni.
Ali mačka u kutiji možda je živa a možda mrtva?!
Kako da saznam?To je isto pitanje san ili java!
Tamna strana moje podsvesti ,produbila se tim osećajem sumnji,koju su u mene uneli analitičari.Taj deo mog bića i bez njih bio je pun strahova i apsurda sa kojima sam živela.
Spoznaje postojanja maski kao znak jednakosti za pseudonim,nikove,alteregom potrebe i laži,izazvalo je i taj veliki bol u mojoj glavi,koji su svi ostali označili kao migrenu,ubicu sreće.
Uz moju bezimenu bol,od onog dana,jača sa njom sada i više i jače,kroz nagomilano osećanje ,koje žele da mi potisnu,i dube dube one lepe trenutke da postanu lakši,da ih potisnu lakše.
I onda ja u strahu da ne ostanem osiromašena ,da ne uvene sasvim moj pogled ruže,borim se,sudarajući se sa svim tim bolovima i lutam.
Ulazim i vraćam se kroz neki novi prolaz meni nepoznte geometrijske figure,u toj beskonačnosti,lakša od spoznaje da se srećno odupirem namerama i teža od saznanja nepotrebnosti.Trag tragom traga ka sebi od sebe!
