Ponovo

 Kao pepeo plamtećeg žara i divlji smeh postojanja ponovo na istom mestu,samo sa drugačijim pogledom,odjekuje kikot sudbine.
Ona kroz tokove nedovoljne krvi,u pokretima čudesne čari, ipak razbija zasede promena i zaborava.
Vladalac krvi i sećanja pred čijim pokretom nestaje sva prašina sa polica ,kao vetrom  zaljubljenim u neke šume Mediterana ,hrabrim zamasima,nalazi je neprimetno i zablista pod bljeskom.
Kamenčić zaostao, izlizan kroz bezizbrojne reči,osakaćen prazninom,poslednjim utiscima iz novog neuspeha,
presijava od izlizanosti onaj jedan primljeni zrak ,kroz odsjaj saznajnog zadovoljstva ugledanog na njegovom licu,kraj osmeha kome se posvećuje!
Podareno srce skida noću utiske dana ,bez reči.Konačno u ljubavi koja mu pruža zadovoljstvo.
Ona,samo u sebi ima onu poznatu notu  - Ti,koja kruži zadovoljno uprkos zaboravu,rodjenom pre no što je mislima ugledana izvan postojanja.

Ispružene ruke neželjene,koje plaše pokušavaju da iz nje iščupaju sećanja koja živi,da usmere tokove njenih misli van njenih snova,a ona ne želi ,već ide tragom za vodom koja ne može da izazove onaj neprijatni šum,u vatri žara,i zato taj miris traje!
Ovde,u povratku,on je intenzivniji...