Nema...

Ne nema ptice...nema vetra..za izgubljeni tren u trenutku,i gde prošlo nikada neće biti sada..i zato ne treba ni lepo ni ružno lice,i bespotrebni su prsti ,koji mogu da pišu slova ili povlače crte za bojene snove,od bojenih snova iz bojenih snova,ka snovima tame...a treće vreme ne postoji..
Gde bi se videlo da nema ženske osvete,da nije bilo,da mi je nepoznato,da ne znam za takav pokretač..
O kako mi se sve meša..i vraća u odjecima..I ne diram,ne uznemiravam,ne šaljem..samo dišem toplinom bliskosti bestelesnog..ne otimam ni radost danima koji beže...dišem i ponekad pišem..pišem sebe kroz njega,jer ne umem drugačije...a možda samo ne želim..a želja nije pokorna..zbog preuranjene želje,izdaja mog tela...

Živim u ljušturi sna,koja leži pod svetlo sivim nebom,topla poput Bahove fuge,u šarenom podneblju nebosklona.Sama...raskamenjena tim bolnim saznanjima,u tišini.da uništavam sve,što dotaknem,sve sa kojima pričam,,i koje volim..i ona nema više taj mali život u njoj,izgubljen osmeh,i onaj važni diše na koronarnoj,i ona važna u dijabetičarskom šoku..i kako mogu da se osećam,kada znam da sam ja uzrok,uprkos njihovih negacija..ista sam kao kralj mida,samo ne pretvaram  ih u zlato već u bol i kajanje..
Ne optužuju me i ne optužujem nikog za svoje stanje ...Samo,ostala mi je još jedna nada da neće dugo trajati trenutak,da bih u svom bolu počela da uživam..kao u bolu rane poljupca koji se nikada nije desio...

Rasute reči u prelomu želje..nema ..nema mene al ima ljubavi moje..prafraziram..buncam..gorim,drhtim..ustvari  - plašim se..