Kroz samo idealističku zamisao, jer je znala da ne bi mogla da se udalji od ljudi i njihove grdobe,sedeći na obali tišine još dublje je sagledala bezočnost nepravednih postupaka ,koja se često graničila sa slepom odanosću onoj knjiški naučenoj,izazivalo je u njoj neprestano čudjenje.Njihova tumačenja uzaludnosti,izjalovljena su!
Kakvom se to lukavstvu to ogromno delo mistifikacije organizovano od imućnih,moglo tako širiti i napredovati svuda,u svim zemljama gde se nalazila unazad par godina.
I svi isto rade.Ne slušaju njenu suštinu!
Njihove glupe i kriminalne akcije su za nju bile neiscrpni izvor zabave,ponekad. Do te mere da je ponekad priznavala da bi zbog ličnog zadovoljstva žalila nestanak te bagre,uplašena sama od dosade koja bi nastala u ljudskom rodu ,onda kada bi se svet konačno rešio te gamadi.Svakako njena ironija!
Zbog saznanja da život leptira traje tek trenutak, a hrast cveta stotinu godina,usledilo je podsećanje samo uporedjivanjem poznate izreke...I otkriće osmeha..
Dokle?Veruje zauvek...Kao prvo sretanje...Još jedan osmeh i treptaj.
Sve joj to liči na čudan san,čim reč poveže sa proživljenim.
Preko njenog lica u sećanju se slažu, kasnija lica.
Kada prizove sećanje, onako kako je bilo, pojave se bez lica.Oni senke!
Zašto se kada gleda unatrag njoj čini da je ono što je bilo lepo, okrnjeno ,time što je skrivalo ružne istine,ponekad?
Nametnuta njihova teorija ili utopija od umora?
Nerazumevanje njene sreće i danas,koja u strahu da joj je neko ne oduzme izaziva te sumnje,te njene tvrdnje beskonačnosti.Možda ono što kaže ne dolikuje joj uvek...kad kaže za večnost...
Pomućeno,kao nebo iznad ,jedino zna da sve to ne menja suštinu,čak iako je odraz platonske povezanosti,za koju tvrde da je već vidjena u prethodnom svetu.
Slično tvrdnjama da je učenje sećanje..a neznanje zaborav..Sumnja i sigurnost...Možda i sanja da je sanjala..Glas...i slovoliki kaligrafski znak!
