Ogledalo sna u tkivu večnosti

".No,dormire no,parlla con noi,parla...!"I širom otvorene oči da saznaju da je čula,dok suptilna penušanja u blagodeti sna,bojenog ličnim tonom,koji prožima sve ove dane  i noći.
Ko koga priziva?San nju ili ona san?Aluzija ili iluzija?

Izvučena iz duhovnog prostora nje tu ni tamo.Iz plodnog platna sećanja želje se bore.Opredmećene u dubokom zametku zaustavljenog pokreta.Davna množina usitnjena do zrnca peska.

Ključ kutije neuspeha bacila je daleko,da ne pokrene sećanja.Ona su zabranjena u ovoj slobodi.
Mesto,gde sve ima - nalazi se u njoj samoj.Teror vremena ne dopire tu.Zid u sebi,ozidala je.Tvrdjavu!
Jezička gustina i njena naredjena tišina za jedan smer!
Svakodnevno osujećuje bekstvo reči ili znaka.

No,odjek neispunjene želje"ne pokušavaj...ispoštuj..."jeste tenzija,griža savesti,koju ne prevazilazi.Ni imaginativno ni neomedjano, u svojim snovima.

Plod budnosti pretoči se brzo u san razložen u odmerenoj bliskosti,kroz prirodu njene radoznalosti,koja jenjava.Zbog slabosti njenog bića koje kopni iz časa u čas.

Njeno stanje je najbliže opisu stanja bunila,gde uporno traži skriveni kutak za slatko od smokava,koje za nju ima duboko značenje.
Opipljivu bol misli i čula,kada je najbudnija,obeležila je kao tajni porok njene poslednje postojanosti!
Bez oslonca,kada plot mesečine ne može da podrži ni duh njene nedoslednosti.

Hodoplet smisla povede je u beskraj i ona postaje ponovo njegov trn na putu,a sebi samoj igla u duši!Pa ti odlasci,kao neiscrpan izvor njenog postojanja,tek za koji tren duže,izranjave joj misao u zamišljenoj igri uma!

Dvostruki neuspeh kao glavni akter,terapije jednostrane gladi njenog plača!

Tada ne mari za jasnost znakova,koje vidi  i ponovo širom zatvorenih očiju gleda.

Prizori koje je imala ,dostupni oku,tada se pomešaju sa fluidnim prizorima duše i čarolija drugačijeg susreta,produbi mučenje u želji da ne povredi mir osvedočenja,njegove istinske slobode.

To dvojstvo njenog sveta,višestrane suštine,ona ne može da zaustavi!

Ta duša trna dodiruje emotivnim i duhovnim obasjanjima,snovidovnu senku a samo sa željom da je...
Taj zajednički imenitelj za kojim se traga...Ta metafizička igla u duši,Tkivo večnosti!
Tkivo večnosti,upleteno u grane još uvek mirisnih znakova kroz predele uzdisaja!U ogledalu sna...

Ponovo

 Kao pepeo plamtećeg žara i divlji smeh postojanja ponovo na istom mestu,samo sa drugačijim pogledom,odjekuje kikot sudbine.
Ona kroz tokove nedovoljne krvi,u pokretima čudesne čari, ipak razbija zasede promena i zaborava.
Vladalac krvi i sećanja pred čijim pokretom nestaje sva prašina sa polica ,kao vetrom  zaljubljenim u neke šume Mediterana ,hrabrim zamasima,nalazi je neprimetno i zablista pod bljeskom.
Kamenčić zaostao, izlizan kroz bezizbrojne reči,osakaćen prazninom,poslednjim utiscima iz novog neuspeha,
presijava od izlizanosti onaj jedan primljeni zrak ,kroz odsjaj saznajnog zadovoljstva ugledanog na njegovom licu,kraj osmeha kome se posvećuje!
Podareno srce skida noću utiske dana ,bez reči.Konačno u ljubavi koja mu pruža zadovoljstvo.
Ona,samo u sebi ima onu poznatu notu  - Ti,koja kruži zadovoljno uprkos zaboravu,rodjenom pre no što je mislima ugledana izvan postojanja.

Ispružene ruke neželjene,koje plaše pokušavaju da iz nje iščupaju sećanja koja živi,da usmere tokove njenih misli van njenih snova,a ona ne želi ,već ide tragom za vodom koja ne može da izazove onaj neprijatni šum,u vatri žara,i zato taj miris traje!
Ovde,u povratku,on je intenzivniji...

Nema...

Ne nema ptice...nema vetra..za izgubljeni tren u trenutku,i gde prošlo nikada neće biti sada..i zato ne treba ni lepo ni ružno lice,i bespotrebni su prsti ,koji mogu da pišu slova ili povlače crte za bojene snove,od bojenih snova iz bojenih snova,ka snovima tame...a treće vreme ne postoji..
Gde bi se videlo da nema ženske osvete,da nije bilo,da mi je nepoznato,da ne znam za takav pokretač..
O kako mi se sve meša..i vraća u odjecima..I ne diram,ne uznemiravam,ne šaljem..samo dišem toplinom bliskosti bestelesnog..ne otimam ni radost danima koji beže...dišem i ponekad pišem..pišem sebe kroz njega,jer ne umem drugačije...a možda samo ne želim..a želja nije pokorna..zbog preuranjene želje,izdaja mog tela...

Živim u ljušturi sna,koja leži pod svetlo sivim nebom,topla poput Bahove fuge,u šarenom podneblju nebosklona.Sama...raskamenjena tim bolnim saznanjima,u tišini.da uništavam sve,što dotaknem,sve sa kojima pričam,,i koje volim..i ona nema više taj mali život u njoj,izgubljen osmeh,i onaj važni diše na koronarnoj,i ona važna u dijabetičarskom šoku..i kako mogu da se osećam,kada znam da sam ja uzrok,uprkos njihovih negacija..ista sam kao kralj mida,samo ne pretvaram  ih u zlato već u bol i kajanje..
Ne optužuju me i ne optužujem nikog za svoje stanje ...Samo,ostala mi je još jedna nada da neće dugo trajati trenutak,da bih u svom bolu počela da uživam..kao u bolu rane poljupca koji se nikada nije desio...

Rasute reči u prelomu želje..nema ..nema mene al ima ljubavi moje..prafraziram..buncam..gorim,drhtim..ustvari  - plašim se..

Trag,tragom traga

Vodič kroz večnost  i beskonačnost moje spoznaje,ide u prekinutim ili bolje reći isprekidanim koracima procesa verovatnoće i nepredvidivosti putevima univerzuma,mog uma.

Na mestu gde sam samoozledila lice,niču listovi.

Oči su mi zaspale ruže nedosanjanog.

Osećam se kao Šoningerova mačka,zatvorena u kutiji.Ne razumem a razumem,znam a ne znam,da se odluka o promeni i samorazumevanje smisla života nalazi samo u meni.

Ali mačka u kutiji možda je živa a možda mrtva?!

Kako da saznam?To je isto pitanje san ili java!

Tamna strana moje podsvesti ,produbila se tim osećajem sumnji,koju su u mene uneli analitičari.Taj deo mog bića i bez njih bio je pun strahova i apsurda sa kojima sam živela.

Spoznaje postojanja maski kao znak jednakosti za pseudonim,nikove,alteregom potrebe i laži,izazvalo je i taj veliki bol u mojoj glavi,koji su svi ostali označili kao migrenu,ubicu sreće.

Uz moju bezimenu bol,od onog dana,jača sa njom sada i više i jače,kroz nagomilano osećanje ,koje žele da mi potisnu,i dube dube one lepe trenutke da postanu lakši,da ih potisnu lakše.

I onda ja u strahu da ne ostanem osiromašena ,da ne uvene sasvim moj pogled ruže,borim se,sudarajući se sa svim tim bolovima i lutam.

Ulazim i vraćam se kroz neki novi prolaz meni nepoznte geometrijske figure,u toj beskonačnosti,lakša  od spoznaje da se srećno odupirem namerama i teža od saznanja nepotrebnosti.Trag tragom traga ka sebi od sebe!

Narušeno...

Narušila sam monotoniju njegovog života u onom trenutku.njegove misli su me strujama uvlačile u njega.To su mi i oni potvrdili.Moje misli su uvlačile njega u mene.Trenutak je bio istovremen najčešće.Zato taj deo svog života ne mogu da pričam bez pominjanja njega.jer prosto je!Jednostavno.
Živela sam oba naša života.I on je deo mog.Prepoznavao je moja stanja,moju svest u odredjenom trenu.Čudna povezanost.
U  odbrani postojanja načina,kao nečeg nedefinisanog,amoralnog,nesvojstveno svesnim bićima,ponekad nelagodnost ,optužbe kao pitanje :Šta hoću od njega?Pa nisam mogla sama da hoću ili eto sada hoću a on neće i onda nema onda ostaje to što imam samo u meni.A on je tada bio i pričao samnom.Gde sam grešila?
To me proganja i onda se pred noć spustim sa plavog tepiha i zakoračim kao te večeri u peščano polje sna.
Tada vidim teksturu sa magičnog peska,koji je sijao u mraku mojih stopala.
Pogledala sam oči duhovnika da vidim da li razume šta mu pričam.Gledao me je zainteresovano i samo bez reči pružio maramicu da obrišem kližuće suze.I tada ,rekla sam mu,da moje suze padaju na tlo i da od svake vidim orhidju,kako niče.jer od njega sam dobila orhideje,cvet koji najviše voli,zato mi je darovao.I sada su oko njih samo neki izdanci sa trnjem iznikli.I nisam brisala suze...
Na tom peščnom prostranstvu na kome sam se našla,nastavila sam da pričam svoj san,iz mraka je u daljini probijala svetlost.
-Vidim je na slici rekao je duhovnik!

Iza svetlosti ,činilo mi se da je odzvanjala muzika.To su bili čudesno smirujući zvuci,od kojih se koža ježila.Pogledala sam svoje ruke,pa svoje telo.Delovalo je nestvarno.Tada sam znala da je to svet stvoren iza mojih kapaka,osetila sam da jeste to san.
Tada sam potrčala prema svetlu.I ugledala sam prostranstvo pustinje,kada su mi se oči privikle na mrak.Svetlost je dolazila iza dine kao i glasovi.Noćni vetar je podizao sitne čestice peska ,koje su kroz mesečev prah letele ka mom licu.Ti neprijatni dodiri nisu me zaustavljali.Trčala sam sve brže.Kao nošena strujom noćnog vetra.Ništa nije moglo da me zaustavi,iako nisam znala kuda i zašto trčim,samo sam znala da moram da trčim.Iza dine na levoj strani,u krugu su bili plesači,poluodeveni,lepo razvijeni muškarci,vrlo visoki,pevali su pesmu čije sam zvukove čula ,na početku i gledali su u ozvezdano nebo.Nedaleko od njih,isto u krugu stajali su muškarci sa kopljima naoružani,niži,zdepastiji,nalik lovcima.Glavni medju njima imao je izuzetno veliku okruglu glavu.Sam pogled na njega izazivao je neku mučninu i nelagodnost.Oni nisu pevali.Kada se jedan iz manjeg kruga ,poluodeveni muškarac pomerio,ugledala sam da otprilike na sredini kruga,kao poluukopan,muškarac,klečeći ili ne znam kako stoji i preko njega je bio prebačen neki komad kao krzna ,nalik na ljiljan.Ta boja tučka ljiljana bila je ista.Kretala sam se usporeno želeći da ga osmotrim.Njegove oči i telo mada u tom položaju,nisu delovali zastrašeno.A sve je nagoveštavalo,osetila sam da će biti pogubljen.Lovac s ogromnom okruglom glavom,prilazio je čoveku u sredini kruga ,sa iskeženim zubima u osmehu,od koga bi i medvedi sa Rtnja pobegli.Ljudi iz manjeg kruga počeli su tada sasvim tiho da pevaaju.Kroz njihovu pesmu čula sam tri puta svoje ime.Tada sam se zatrčala ka čoveku u sredini.Koplje iz ruke ružnog lovca poletelo je.Podignut pogled čoveka ka smeru koplja,pokazao je meni znak i ja sam se bacila na čoveka.To su bile one oči iz sna,koje sam sada prvi put ugledala u stvarnosti.Koplje se zabijalo u moja ledja .Osetila sam bol ,jaku bol i ugledala pogled čoveka ,u susretu sa mojim pogledom.Oči sam imala otvorene i on je ostao u njima.Potrčao je kao vihor.Poslednja misao mi je bila da sam mu prenela snagu i on se vinuo,jer znao je da samo treba da trči ,baš kao ja na početku sna,što dalje dalje dalje i da će to biti spas.Znala sam da se budim ,i da je san.Iako uplašena,zadihana,sa bolom u probijenom srcu,bila sam srećna što on neće nikada da gmiže kroz život.
Sve mi se pomešalo,baš kao na tom platnu boje.Ta kićica je meni stavljena u ruke i boje razlivene od onog slikara života i smrti,brata onog što piše preokrete.Tako je suđeno!

Čekam da me narušenu objasni duhovnik!

Na prelasku...u prolazu

Obećala sam duhovniku da ću pokušati da odgovorim na ono njegovo pitanje:"Od kuda taj svet u mojoj glavi?"
Trebali su mi dani i moji snovi i sva ona pričanja i crtanja,i moje šetnje po prirodi,i trenutci moje osame.A iskreno i hrabrost,da baš tako kažem,da odgovorim a da ne...

-Oni dolaze i nekada ostaju dugo,i iza sna.Ne samo ukus i sećanje na san,već oni udju,dodju nepozvani,niotkuda,nasele me i emituju se slike u njihovom dogadjanju.
Ponekad nečiji lik prepoznam,a uvek u snu znam da je san,i da mi nešto poručuje...
To je ta jedna vrsta mojih snova baš u snu ..
Oni drugi,snovi u stvarnosti ili na javi kakogod ih nazvali, oni se bitno razlikuju..
U njima vrlo često,ako su emotivne prirode,nedostaje mi deo tela..
Blagi pogled me ohrabruje da nastavim da pričam.Gledam u njegove sklopljene ruke,veoma lepe ruke sa dugim prstima,tako sklopljene,u prirodnom padu nude pomoć i smiraj..
Pokušavam da se utihnem,jer osećam kako mi srce snažno lupa..i nešto poput knedle penje se ka mom grlu.nepravilno dišem.Pogled ne skidam sa njegovih ruku..I one me podsećaju..To mu i kažem..
On kaže :moguće je,tvojim moćima!
- Moćima u bespomoćnosti?!Niste mi jasni,kažem..
- Ostavimo to za kasnije.Kreni,pričaj mi gde si sve bila tog dana,za koji si tvrdila da će razrešiti sve dileme.Video sam sliku sna..hajde polako opiši mi taj dan i snove,možda ćemo otkriti zašto i kako dolaze!

-Noćima i danima,posebno posle njihovih tretmana prepuštala sam se planovima kako,posle svega da se pojavim?
Šta da kažem?Kakve bi mu bile reakcije?Možda se potpuno oslobodio.U mom snu skoro da je potpuno opušten..
Ne dozvoljavam sebi od onda da se otisnem sasvim,i kao nekada da slušam kako diše.Ne bi bilo fer,zar ne?
Ali samo da bi njima dokazala da mogu do neke granice da slomim strah,poslužila sam se i ja maskom.
Kao najveći broj ljudi..
Nije lepo znam,ali meni je bio jedini mogući način.
Kao sama u odluci.Ne ne pravdam se!
Znam i sama,da bi bilo lakše da je bar nekada pristao ili da škljocnem i pošaljem dok pričamo fotku,i on meni njegovu,a ne  samo ja moje iz nekog drugačijeg trenutka,ili da je bar samo na pola minuta hteo da da uključimo kamerice,dok nisam bila u stacionaru.
Ali odbijao je,imao je debeo razlog,znam,i ja sam onda uvek naročito posle snova pitala..i ispostavljalo se da sam  ga opisala kao da sam ga u stvarnosti videla,sa najsitnijim detaljima..i bili smo oboje u čudu..ali tako je bilo...
Zato sam često govorila da ću ga uvek i bilo gde prepoznati.
Osećala sam čak i negov miris.
Zvuk koraka čula sam par puta tokom razgovora.
Boja glasa ostala je za navek u meni,posebno ton i način izgovaranja mog imena..i ceo pročitan tekst,koji evo ..i sada odzvanja..samo trenutak mi dozvolite,da pripalim cigaretu,zabranjeno voće za mene grešnu..
Sva sam zbrkana od upliva najnovijih spoznaja i od svega!
Klimnuo je glavom.
Bilo mi je neprijatno da pušim tu kraj njega,pa sam stala kraj otvorenog prozora ,a on s okrenuo,prebirući kao nezainteresovano po knjigama..i muzici..
Dva tri dima,duboko uvučena.Laka vrtoglavica.Prvi put od cigarete..
-Prejaka je,rekao je duhovnik.
-Možda,ali on je to pušio..rekla sam dok sam spuštalaplavu kutiju francuskih cigareta..
Sela sam,ponovo zagledana u njegove ruke,sada spuštene na krilu,jer je i on konačno seo.
- Uskoro odlaziš,moramo ovo da završimo.Možda ti uz ove tihe tonove lakše krene..Imam vremena,tu sam zbog tebe,samo se opusti,pričaj.Ne pravi red u glavi..pusti samo neka poteku reči,ja ću sve razumeti!
- Vreme godišnjeg odmora je prošlo.Morao je početi da radi.
Obukla sam tzv.džak-haljinu boje peska,da preplanulost kože mnogo ne odskače.A kako sam smršala ukazalo se dovoljno mesta da ubacim jastučić na stomak.Neću upadati u oči.Kao da sam 5-6 meseci trudna..Vrlo prirodan izgled.Skraćena kosa,malo izmenjene boje ,malko ukovrđana,sada puštena,i velike naočare.Torba i cipele za nijansu tamnije od haljine.Potpuno neupadljivo.
Oko podne sam se okuražila i sa paketom u ruci ušla,na mesto neuspelog vidjenja.
Impozantan prizor ,koji se u prilazu nije mogao naslutiti.
Meni blizak enterijer,utisnut u sivilo spavaonice grada.
Uz diskretan ,uvežbavan osmeh i bogatu napojnicu,za samo dva odgovora.
Da,bila su potvrdna,uz zagarantovanu diskreciju iako su kamere radile svoj posao ali moj šapat okrenutih ledja ne verujem da su snimile.Imala sam lepo opravdanje u iznenadjenju ,zbog svog interesovanja.
Ne nisam se zadržavala.Šetala sam unaokolo i motrila.Kao mala špijunka.I posmatrala iza tamnih naočara reakcije prolaznika u smislu skretanja pažnje na sebe.Ne nije bilo provokativnih pogleda.
Prošlo je vreme označeno,kao termin njegovog dolaska,nekad!
Znala sam kasno je.Neće se pojaviti.Krenula sam ka zgradi gde radi.3-4 stepenika.Meni nepoznat deo grada.tamo.
Čovek sa licem,koje podseća na lisicu,glasno je pričao u blizini.Popriličan protok ljudi,sa fasciklama,ili samo papirom u ruci..aktovkama..Kakva li je tek užurbanost kada nisu letnji meseci?Ili sam se potpuno odvikla od takvog načina života .
U momentu mi se učinilo da želi da mi se obrati.čovek -lisica.Zaklonila sam glavu,uplašena od skretanja pažnje na sebe.
Tada sam ugledala nasmejanog,visokog čoveka.Poduža kosica zaigrala je na povetarcu.Nebom su plutali sivkasto beli jastučići.Poneki je spustio par kapi,koje nisu stigle ni da me okvase.Malo preplanulog u licu,.tri dugmeta otkopčana.Hitar korak.Odjek koraka,onaj isti.
Srce,mislila sam iskočiće mi iz grudi.Zakrenuo je glavu nekome da kaže nešto.Sudario se sa ženom i rekao Oo  izvinite!Kako ste?Njegov glas!
Malo sam se povila kao da nameštam cipelu.Prošao je tik uz mene.Imao je u ruci tek pripaljenu cigaretu.Ruka u džepu!
Pogled iznad.Zastao je na trenutak.Kao da je njušio vazduh.Zainteresovan za smer kretanja oblaka.
Mislim da me nije ni pogledao.
Već se udaljavao,kada ga je sustigao oniži muškarac.Plašila sam se da gledam dalje.Krenula sam na suprotnu stranu..A  suprotno nisam znala gde vodi.
Vraćala sam se.Da, on je.Vraćao se i on..
Oči su mi bile pune suza. Poželela sam bar da šapnem njegovo ime.On ume da čuje šapat i nemušti jezik životinja.
Ali,rekao je nemalo pre prekida kontakta,u jednoj velikoj ljutnji.."Nikada se nećemo prepoznati"!
Ja jesam, prepoznala sam.I vi bi...Isti su moji crteži samo izraz mu je još mekši..Pogledao me kao da gleda kroz mene,a ponadala sam se..Tada sam ustvari shvatila,da sam izgubljena zauvek,jer sam mu videla oči.U njima mene nije bilo!
Ne okrećući se nastavila sam korak, koji je želeo da trči ,baš kao što sam posle trčala u snu..
Jako sam se tresla.Kao groznica.
Hoću  sada samo malo da odmorim ,počinje onaj bol u glavi,ispričaću vam san  posle toga.
Onaj san u snu..Od koga se plašim..Dokle tako?Zašto tako?Da li je tako sudjeno?