"Ti si radost,...dah...jasnoća"...

"Pokušavao sam da smislim neki način,da pustim da moje lice postane tvoje.
Mogu li da ti na uvo šapnem san,koji sam sanjao?Ti si jedini kome ću ovo reći.Naginješ glavu
smejući se,kao da kažeš:"poznat mi je taj trik,koji izvodiš,ali neka,samo nastavi."Ja sam sličica koju,zlatnim
koncem prišivaš  na tapiseriju,majušna šara,zabavni dodatak.Ali sve,na čemu ti radiš,je čudesno!
I ja sam parčence lepote".Rumi

Vreme...

Oblačast dan sa slapovima nebeskih suza,koje nikako ne mogu postati radosnice.
Izgledom dalje razdaljine izmedju dva kopna.Jedno izdignuto više ,i samim tim snažnije.
To je veoma dobro.Jer sa njega može da se dobaci spasonosno uže na sve strane a i gore i dole.
A  pri tom,može biti od različitog materijala.Veoma važno.
Jer čak i ono sačinjeno od bodljikave žice,koje ostavlja crvene tragove,u datom trenutku je spas nad bezdanom.

Tako ona razmišlja pred naletima kiše,izmedju dva naleta..Izmedju sebe i sebe i sebe u sebi..
A mislila je da će noć biti drugačija.Zato što je priželjkivala ili obrnuto..Treba da je radostan dan,bez obzira na vreme..Pomisli  na ono željeno što je očekivala da vidi..To su:

Organe,ulični raritet i radost za mnoge.U ovakvom danu,posebno!
Kao vremeplov na samo neobične i lepe trenutke,nekih prošlih dana.
Ovako zamalo da i stranice ostanu prazne zbog tog sivila,koje je utihnulo one radosti..
Možda je to i zbog sanjanja,onog stvarnog..Jer takvo sanjanje zaustavlja one druge snove..
I onda još ..ona druga saznanja..koja nemaju veze sa 
istim razumevanjem onog što se i ne vidi isto...
I nije to zbog toga što treba drugačije..
I treba..I odavno je..I nije smelo da se dozvoli..ni onako ni ovako ni bilo kako..u njenoj nepotpunosti..za pticu je to hromi lepet..
Znala je to njeno nepodnošljivo stanje i taj kontrolisani prostor..i ti sve neki stari a novi putevi saznanja...
Eksperimenti...Retorte..Hemijske reakcije..
I nepažnjom..bummmm...i ode sve ..ode sve..ne zna, da li do onog što piše preokrete,ili do onog kockara..ili...ili je sve to jedno isto..i samo produbljuje neslogu uma i srca..

Ponovo su joj izmešane boje na paleti,i nikako ne razume da li je od tih današnjih kišnih kapi to platno na kome je sada pomešano u svemu..i bojom i mirisom,i slovima koja izlaze iz mastila i mastila koje joj ulazi u oči..
I meša se sve nekako neobično sa onim što je utisnuto u njoj i po tom platnu..Platno se smanjuje..Ono u njoj ne...
Moguće od nekad prejake toplote,na kojoj suši te ,u padu kristalne kapi,a kada počnu da se razlivaju,sve su tako ih sada vidi..sve su u nekim bojama ,koja nije ni izrazito tamno plava...više je gavranolika
Kako se zova ta boja saznanja?
Setila se!Lepše raspoložena postaće sa perom ptice..
Vreme je za muziku koraka koji se očekuju.Ona je naučila u tišini.
Vreme za nove nade,i nove pokrete...Stvarnost na onom kopnu,snovi na njenom..
Ogrnuta neprekidnim podsećanjem,na utisnuti sjaj,od žara..vreme za isijavanje obasjanog...ka drugom kopnu,srcem!

Značenje..."Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene."B.Pekić

"Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko."Borislav Pekić
Razmišlja,zašto joj u ovom trenutku Pekić pade na pamet.
" Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.
U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam.
Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema … "
Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao."Da...

Hod po snu

Noć punog meseca donela je i san u stvrnosti i san u snovima.
Nežan ,pomislila je da ga mora dobro sačuvati da se ta krhka nežnost ne prelomi.
Noć koju su oblaci oblačili a on je razvedravao.
Noć u kojoj su zvezde sijale jako ,odsijavajući sunčevo svetlo.
Noć u kojoj slika menja reč,reč osećanje,osećanje muzika.
Osmeh menja pogled,pogled obuhvata boje,šarenilo mirise.
U jasnom obrisu smeštena na jastuku kao užareni ,malecki odsjaj svetlosti koju njiše vetrić .
Kao da skakuće u ritmu otkucaja srca,pa se nadje na lelujavoj zavesi ,otvorenog prozora,čas na zidu iznad njegove glave,nagnute ka monitoru..Čas oko njega,sa izgledom sjaja žara njegove novo upaljene cigarete..
Tražeći način da polukružnim putem njegovog vrata,stigne na ono lepo udubljenje u korenu vrata,odmah ispod malo izražene Adamove jabučice,kruži.Odatle bi udobno smeštena,mogla da čita njegovu priču.
Ali nije bila sigurna koliko dugo može da zadrži svoj dah,jer nije želela da ga uznemiri.
Varničila je po ekranu monitora sa oblikom latica koje su oslikavale njegove reči.
Ispružila je ruke i elektricitet je na trenutak bljesnuo zaustavivši slovo izmedju tastature i odraza,i ona ga je nežno dotakla po onom čuperku koji se spustio niz desno oko....Let...

Osmeh Jutra

Dovoljan je bio samo tren trenutka,izmedju sna od želje i stvarnosti ispunjenja,kada je "Vetar stari mudrac",kako on to najlepše opiše,doneo glasove istosti,medju njima.
Najlepši početak radjajućeg dana!Oblačastog u osmehu podeljenom na dvoje,dok Ptice lete!

Biserna pena

Glasovi vetrom.Stižu iz vrtova oblaka.Nebeskom rekom potekli,sa pola duše,od tamo daleko.
Iz velikog grada.
Zajecala je bezglasno od lepote prizora .San u produžetku.
Kao ljubav na prvi i poslednji pogled.Pod velom tajne zaljubljenog vetra.
Stopljena sa svetom njegovih misli,znala je : da je konačno srećan,tamo!
Nema više donkihotovsku borbu sa vetrenjačama.Ljubav je magija. Ljubav je čarolija.Uspeo je!
Sa lepim mislima, emocijama i verom u iskrenu i čistu ljubav, utonula je u svet u koji je uvek bežala ,kada oseti teskobu,u njeno utočište.
U sferi sećanja,nalazi njen najsladji zanos ,zaboravlja na strahotu koju je preživela poslednjih dana,i sluša muziku i posmatra iskrslu sliku,upijenu na mestu plemenitog čekališta,gde u jednom jedinom dugačkom pokretu nalazi otisak koji simbolizuje duboko savršenstvo života.Mudrosti darova!
Biserna pena bez reči.Lepet...On!

Plime i oseke

Plime i oseke njenih raspoloženja,kao uvek nova uzbudjenja načinili su od nje senku ispunjenu kajanjem.
Kao suština i razlog pokušaja pripitomljavanja svesti,kroz agoniju prilagođavanja, na sopstvenim željama,praveći velike oscilacije,vrhunce u podbačaju sopstvenog života,sada se teže snalazi sa tom migrenom,skakačicom koja koristi svaki momenat da je zaposedne.
Koliko god sve bivalo jednostavno u toku svakog običnog dana, noću bi uvek nabasala na sopstvene misaone lavirinte koji su komplikovali stvar percepcije u njenoj glavi do samog apsurda..
Da li zato što pročitano,sve te različite varbalne dimenzije za nju su samo odgovori koje traži, i neophodni uplivi u njen um..Da  li je to devijantnost  njenog misaonog sistema?ili...?
Piše ,piše u svakom slobodnom trenutku,kada ne čita,ne slika..
Lepa jesen je izvodi na obalu.Povremeno danima boravi u kući prijatelja..Sva neka sigurnost oko nje, da bude u blizini,a da se ne oseti sputano,kontrolisano..
Lepa pažnja sa te strane vetra..a ona za koju ona misli da je mnogo važnija,ona je kao bičevanje ljutitog vetra..
Kada pokušavaju da izokrenu njenu misao,da opovrgnu njeno osećanje,kada joj ubrizgavaju smirujuća sredstva ,koja ona ne želi..jer želi dok diše da oseća,da oseća sve,lepo i ružno,veselo i tužno..da ne diše u očekivanju da san otpočne,da se nadje u onoj fazi kada ne zna da li je deo sna ili stvarnosti ,dok mu senka pada na zid pokraj kreveta u kom leži...
 Odavno je shvatila da je sve privid, ono što želimo da bude.
 Zato stvara ove beskrajne svetove da lutaju po njima. Gube se i nalaze. Kao skitnice koje stvaraju svoju sudbinu, tako bi u par reči  opisala sebe,..njih.Zašto je to nerazumljivo?Zašto ističu njenu posebnost?O,kako bi volela da je manje posebna..u svakom pogledu..
Šta je otkucaj srca do vreme, posle prethodnog i pre sledećeg? 
Slušala je njegove otkucaje i gledala kako bledi tonuvši u san, posmatrala kako se njegova senka ritmično pomera svakim udisajem i izdisajem. .Nestaje, i sledećeg trenutka je ponovo tu.
Sve ona jasno vidi ali sve je to san. 
Ovo je stvarnost.Stvarnost gde reč na papiru ili u postu,živi bez obzira da li se nekom svidja ili ne,da li neko zna za nju ili ne.
Baš kao oni,koji znaju gde jesu gde traže sebe,sa izgledom da nikada neće saznati..A imala bi još da mu kaže..da zna..
"Pustite me da sanjam!Ako je taj san moj život - ne budite me!"Miguel de Unamuno
Baš tako!Jednom je rekao slično...Pristiže ona koja traži mrak..do sna..do njih..negde na putu izmedju plime i oseke..

Opisana nebom

Senke je vode ka obali medju nepoznate duge. Kao vreme i večnost,skopčani jedno za drugo u trenutku. Gde god pogled pluta stiže pred ista,prepoznata vrata iza kojih je ono pravo,jedino stanište... Večna Neprolaznost.... Zato joj mašta postane vrcava,iskričava.Dopunjuje čulnost,dočarava bezimeno stanje njenog neba i njenog pakla,od njenog opojnog htenja do čvorišta sa novom upletenom niti,pažljivo.. Kao krhku dragocenost,koja dahom može da se rasprši..zaustavlja dah pred tom treperavom svetlošću koja je put ka večnom traganju za smislom..Ono joj donosi uživanje..Kao način raspoznavanja istovremene snage i krhkosti,kao odanost i izdaja,kao privrženost i napuštanje,gde se produbljuje stečeno i otvara novo nebo ...Novo nebo joj opisuje svu tu snagu i trajnost od koje samo zadrhti ,gledajući oko sebe mnoštvo utisnutih tragova dva stopala koja ih prepliću... Osmeh joj ukrasi ispijeno lice u saznanju da nisu uspeli svojim eksperimentima,da oduzmu ni trunku svetlosti njoj darovane..

San sna

Kroz samo idealističku zamisao, jer je znala da ne bi mogla da se udalji od ljudi i njihove grdobe,sedeći na obali tišine još dublje je sagledala bezočnost nepravednih postupaka ,koja se često graničila sa slepom odanosću onoj knjiški naučenoj,izazivalo je u njoj neprestano čudjenje.Njihova tumačenja uzaludnosti,izjalovljena su!
Kakvom se to lukavstvu to ogromno delo mistifikacije organizovano od imućnih,moglo tako širiti i napredovati svuda,u svim zemljama gde se nalazila unazad par godina.
I svi isto rade.Ne slušaju njenu suštinu!
Njihove glupe i kriminalne akcije su za nju bile neiscrpni izvor zabave,ponekad. Do te mere da je ponekad priznavala da bi zbog ličnog zadovoljstva žalila nestanak te bagre,uplašena sama od dosade koja bi nastala u ljudskom rodu ,onda kada bi se svet konačno rešio te gamadi.Svakako njena ironija!
Zbog saznanja da život leptira traje tek trenutak, a hrast cveta stotinu godina,usledilo je podsećanje samo uporedjivanjem poznate izreke...I otkriće osmeha..
Dokle?Veruje zauvek...Kao prvo sretanje...Još jedan osmeh i treptaj.
Sve joj to liči na čudan san,čim reč poveže sa proživljenim.
Preko njenog  lica u sećanju se slažu,  kasnija lica. 
Kada prizove sećanje, onako kako je bilo, pojave se bez lica.Oni senke!
Zašto se kada gleda unatrag njoj čini da je ono što je bilo lepo, okrnjeno ,time što je skrivalo ružne istine,ponekad?
Nametnuta njihova teorija ili utopija od umora?
Nerazumevanje njene sreće i danas,koja u strahu da joj je neko ne oduzme  izaziva te sumnje,te  njene tvrdnje beskonačnosti.Možda ono što kaže ne dolikuje joj uvek...kad kaže za večnost...
Pomućeno,kao nebo iznad ,jedino zna da sve to ne menja suštinu,čak iako je odraz platonske povezanosti,za koju tvrde da je već vidjena u prethodnom svetu. 
Slično tvrdnjama da je učenje sećanje..a neznanje zaborav..Sumnja i sigurnost...Možda i sanja da je sanjala..Glas...i slovoliki kaligrafski znak!

Senke od sna...

Pogled ispred mene – drveće unedogled, kao vizuelni beskraj.Svetložuto-narandžasto-zelena

boja sa početka šume pretapa se u tamnomaslinastu kako pogled odmiče. U dubini su jasne linije prekinute, kao na Esherovim slikama.

Ne gledam u neki ponor, već gledam pravo, u šumu, ali imam osećaj vrtoglavice, šta mi se dešava?

Laka kišica, uz blag vetar koji je raspršuje, pada mi po licu, i prene me iz mutnog polusna. Izgleda da me je uhvatila nagla ranojesenja nesvestica, tako da sam se prosula po travi. Ali mislila sam da sam

tek ušla u šumu, a sad mi se čini da sam zašla podaleko – na koju god stranu da se okrenem, pogled nailazi na gustu zavesu od drveća,jedina boja ovde je tamnozelena.

Dobro, možda nisam pazila, pa sam zašla dublje nego što sam mislila. Ustajem i otresam malo zemlje sa odeće.

Blaga kišica mi pada po rukama i osvežava me, ali kao da me istovremeno i pecka.

Čini mi se da su kroz ovu šumu proticali razni potočići, bar je tako bilo s proleća. Pokušaću da pronađem neki, da sperem ostatke zemlje sa lica.

Dok koračam, mestimično ugledam nekakve bleskove u svojoj blizini, koji kao da su proizvod varničenja nepoznatog uzročnika.

Varnice? U pustoj i dubokoj šumi? Svašta! Mora da mi deo mozga još nije ustao sa one vlažne zemlje.

Aaa!

Upravo je varnica zaiskrila na mojoj nežnoj koži!

Ovde nešto debelo nije u redu.

Moja koža je prebela, moje ruke su prenežne, moje telo menja se, postaje malo-nežno-dečje...

I odeća mi je najednom drugačija, čitava i zategnuta, iako već nekoliko dugih minuta (sati? dana?) bauljam po šumi na kolenima.

Ništa me ne boli, nisam povređena, samo je u glavi sve vrlo, vrlo maglovito.

Šta ovo imam na sebi? Kad i kako sam obukla ove krpice (koje

su po količini potrošenog materijala bukvalno – krpice), ležeći u nesvesti? Ili mi je ovo priredio neki bezobraznik, odlučivši da se grubo našali sa mnom?

Ipak ne. Nema ovde nepoznatih osoba. Osećam da sam sama u ovome, šta god to bilo.

Moja odeća je sada crno-tamnocrvena (a taj kolorit preovlađuje i u mojim mislima).

Nosim crne čarape koje dosežu do pola butina, fiksirane halterima. Veš je u crvenoj boji, kao i uska haljina, koja taman što ga prekriva. Moja stopala (do maločas bosa, u patikama) sada se kreću u čizmama sa visokom platformom, na čijim su đonovima ojačanja u boji metala (hm, čizme kao oružje?)...

Ovo je uuužas! Obučena sam kako se nikad u životu nisam oblačila – kao maloletna hongkonška prostitutka visoke klase i takva se šetam po šumi?!

 I lupetam koješta, i zavarničim s vremena na vreme...Uh, opet ću da poljubim zemljuuuu....

Sada sam već okupana kišom, iako je sve vreme slaba i nežna.

Dugo sam ležala. Sem psihičkog umora, ne osećam hladnoću – ne osećam ništa telesno.Samo mogu da vidim: na mom boku, na nadlanici, na šakama,pri susretu sa kišnom kapljicom – zablistaju varnice! Kao da nisam normalno ljudsko biće, već nešto sastavljeno od elektronskih impulsa, pa se po meni neprestano dešavaju kratki spojevi.Polako se privikavam na novo stanje.

 Nemam ni blagog pojma o čemu se ovde zaista radi, da li je to posledica neke hipnoze, magije ili iznenadnog ludila. Ali prestajem da brinem o tome.Kiša konačno prestaje, makar nakratko. To mi znatno olakšava kretanje.Nekako dobauljam do potoka, pored manjeg proplanka. Na nebu primećujem tanku dugu, samo što sada sve njene boje naginju ka crno-crvenoj. A šuma iz koje sam (biće iz šume?!) nacrtana je u crveno-zelenom koloritu...Samo da se ponovo ne onesvestim... Halapljivo gutam vazduh...

Stojim pored potoka zagledana u svoj odraz, pod solidnom svetlošću krupnog meseca.

Sve je tu, samo što to nisam ja kakve me je dosad bilo. Kao što sam i naslutila.

Cela moja figura je detinje sitna, a ispunjena snagom i energijom. Imam kovrdžavu kosu, do ramena. Ova minimalistička odeća ipak ne odslikava nekog obučenog da zavodi, već nekog obučenog da ubije.Sebe u sebi.

 Šta sam – žena-dete-devojčica-devojka-mačka-elijen...??!

Kleknem pored vode i sagnem se prema svom odrazu.Gledaju me veoma krupne oči, ispunjene beskrajnom

osećajnošću. Svetlucave i tužne, upijaju vidljivi svet.A to su moje oči.Jer to sam sad – manga-devojka. Šuma je – pozadina.

 Sklupčam se u pozu fetusa i obuzme me najednom melanholija. Ispuštam tihi krik iz duše, koji zvuči kao životinjski bol...Razvijena u svoju suprotnost.Izlečenje od sebe?Ili navikavanje na sebe u sopstvenoj privremenosti?

Ogledalo sna u tkivu večnosti

".No,dormire no,parlla con noi,parla...!"I širom otvorene oči da saznaju da je čula,dok suptilna penušanja u blagodeti sna,bojenog ličnim tonom,koji prožima sve ove dane  i noći.
Ko koga priziva?San nju ili ona san?Aluzija ili iluzija?

Izvučena iz duhovnog prostora nje tu ni tamo.Iz plodnog platna sećanja želje se bore.Opredmećene u dubokom zametku zaustavljenog pokreta.Davna množina usitnjena do zrnca peska.

Ključ kutije neuspeha bacila je daleko,da ne pokrene sećanja.Ona su zabranjena u ovoj slobodi.
Mesto,gde sve ima - nalazi se u njoj samoj.Teror vremena ne dopire tu.Zid u sebi,ozidala je.Tvrdjavu!
Jezička gustina i njena naredjena tišina za jedan smer!
Svakodnevno osujećuje bekstvo reči ili znaka.

No,odjek neispunjene želje"ne pokušavaj...ispoštuj..."jeste tenzija,griža savesti,koju ne prevazilazi.Ni imaginativno ni neomedjano, u svojim snovima.

Plod budnosti pretoči se brzo u san razložen u odmerenoj bliskosti,kroz prirodu njene radoznalosti,koja jenjava.Zbog slabosti njenog bića koje kopni iz časa u čas.

Njeno stanje je najbliže opisu stanja bunila,gde uporno traži skriveni kutak za slatko od smokava,koje za nju ima duboko značenje.
Opipljivu bol misli i čula,kada je najbudnija,obeležila je kao tajni porok njene poslednje postojanosti!
Bez oslonca,kada plot mesečine ne može da podrži ni duh njene nedoslednosti.

Hodoplet smisla povede je u beskraj i ona postaje ponovo njegov trn na putu,a sebi samoj igla u duši!Pa ti odlasci,kao neiscrpan izvor njenog postojanja,tek za koji tren duže,izranjave joj misao u zamišljenoj igri uma!

Dvostruki neuspeh kao glavni akter,terapije jednostrane gladi njenog plača!

Tada ne mari za jasnost znakova,koje vidi  i ponovo širom zatvorenih očiju gleda.

Prizori koje je imala ,dostupni oku,tada se pomešaju sa fluidnim prizorima duše i čarolija drugačijeg susreta,produbi mučenje u želji da ne povredi mir osvedočenja,njegove istinske slobode.

To dvojstvo njenog sveta,višestrane suštine,ona ne može da zaustavi!

Ta duša trna dodiruje emotivnim i duhovnim obasjanjima,snovidovnu senku a samo sa željom da je...
Taj zajednički imenitelj za kojim se traga...Ta metafizička igla u duši,Tkivo večnosti!
Tkivo večnosti,upleteno u grane još uvek mirisnih znakova kroz predele uzdisaja!U ogledalu sna...

Ponovo

 Kao pepeo plamtećeg žara i divlji smeh postojanja ponovo na istom mestu,samo sa drugačijim pogledom,odjekuje kikot sudbine.
Ona kroz tokove nedovoljne krvi,u pokretima čudesne čari, ipak razbija zasede promena i zaborava.
Vladalac krvi i sećanja pred čijim pokretom nestaje sva prašina sa polica ,kao vetrom  zaljubljenim u neke šume Mediterana ,hrabrim zamasima,nalazi je neprimetno i zablista pod bljeskom.
Kamenčić zaostao, izlizan kroz bezizbrojne reči,osakaćen prazninom,poslednjim utiscima iz novog neuspeha,
presijava od izlizanosti onaj jedan primljeni zrak ,kroz odsjaj saznajnog zadovoljstva ugledanog na njegovom licu,kraj osmeha kome se posvećuje!
Podareno srce skida noću utiske dana ,bez reči.Konačno u ljubavi koja mu pruža zadovoljstvo.
Ona,samo u sebi ima onu poznatu notu  - Ti,koja kruži zadovoljno uprkos zaboravu,rodjenom pre no što je mislima ugledana izvan postojanja.

Ispružene ruke neželjene,koje plaše pokušavaju da iz nje iščupaju sećanja koja živi,da usmere tokove njenih misli van njenih snova,a ona ne želi ,već ide tragom za vodom koja ne može da izazove onaj neprijatni šum,u vatri žara,i zato taj miris traje!
Ovde,u povratku,on je intenzivniji...

Nema...

Ne nema ptice...nema vetra..za izgubljeni tren u trenutku,i gde prošlo nikada neće biti sada..i zato ne treba ni lepo ni ružno lice,i bespotrebni su prsti ,koji mogu da pišu slova ili povlače crte za bojene snove,od bojenih snova iz bojenih snova,ka snovima tame...a treće vreme ne postoji..
Gde bi se videlo da nema ženske osvete,da nije bilo,da mi je nepoznato,da ne znam za takav pokretač..
O kako mi se sve meša..i vraća u odjecima..I ne diram,ne uznemiravam,ne šaljem..samo dišem toplinom bliskosti bestelesnog..ne otimam ni radost danima koji beže...dišem i ponekad pišem..pišem sebe kroz njega,jer ne umem drugačije...a možda samo ne želim..a želja nije pokorna..zbog preuranjene želje,izdaja mog tela...

Živim u ljušturi sna,koja leži pod svetlo sivim nebom,topla poput Bahove fuge,u šarenom podneblju nebosklona.Sama...raskamenjena tim bolnim saznanjima,u tišini.da uništavam sve,što dotaknem,sve sa kojima pričam,,i koje volim..i ona nema više taj mali život u njoj,izgubljen osmeh,i onaj važni diše na koronarnoj,i ona važna u dijabetičarskom šoku..i kako mogu da se osećam,kada znam da sam ja uzrok,uprkos njihovih negacija..ista sam kao kralj mida,samo ne pretvaram  ih u zlato već u bol i kajanje..
Ne optužuju me i ne optužujem nikog za svoje stanje ...Samo,ostala mi je još jedna nada da neće dugo trajati trenutak,da bih u svom bolu počela da uživam..kao u bolu rane poljupca koji se nikada nije desio...

Rasute reči u prelomu želje..nema ..nema mene al ima ljubavi moje..prafraziram..buncam..gorim,drhtim..ustvari  - plašim se..

Trag,tragom traga

Vodič kroz večnost  i beskonačnost moje spoznaje,ide u prekinutim ili bolje reći isprekidanim koracima procesa verovatnoće i nepredvidivosti putevima univerzuma,mog uma.

Na mestu gde sam samoozledila lice,niču listovi.

Oči su mi zaspale ruže nedosanjanog.

Osećam se kao Šoningerova mačka,zatvorena u kutiji.Ne razumem a razumem,znam a ne znam,da se odluka o promeni i samorazumevanje smisla života nalazi samo u meni.

Ali mačka u kutiji možda je živa a možda mrtva?!

Kako da saznam?To je isto pitanje san ili java!

Tamna strana moje podsvesti ,produbila se tim osećajem sumnji,koju su u mene uneli analitičari.Taj deo mog bića i bez njih bio je pun strahova i apsurda sa kojima sam živela.

Spoznaje postojanja maski kao znak jednakosti za pseudonim,nikove,alteregom potrebe i laži,izazvalo je i taj veliki bol u mojoj glavi,koji su svi ostali označili kao migrenu,ubicu sreće.

Uz moju bezimenu bol,od onog dana,jača sa njom sada i više i jače,kroz nagomilano osećanje ,koje žele da mi potisnu,i dube dube one lepe trenutke da postanu lakši,da ih potisnu lakše.

I onda ja u strahu da ne ostanem osiromašena ,da ne uvene sasvim moj pogled ruže,borim se,sudarajući se sa svim tim bolovima i lutam.

Ulazim i vraćam se kroz neki novi prolaz meni nepoznte geometrijske figure,u toj beskonačnosti,lakša  od spoznaje da se srećno odupirem namerama i teža od saznanja nepotrebnosti.Trag tragom traga ka sebi od sebe!

Narušeno...

Narušila sam monotoniju njegovog života u onom trenutku.njegove misli su me strujama uvlačile u njega.To su mi i oni potvrdili.Moje misli su uvlačile njega u mene.Trenutak je bio istovremen najčešće.Zato taj deo svog života ne mogu da pričam bez pominjanja njega.jer prosto je!Jednostavno.
Živela sam oba naša života.I on je deo mog.Prepoznavao je moja stanja,moju svest u odredjenom trenu.Čudna povezanost.
U  odbrani postojanja načina,kao nečeg nedefinisanog,amoralnog,nesvojstveno svesnim bićima,ponekad nelagodnost ,optužbe kao pitanje :Šta hoću od njega?Pa nisam mogla sama da hoću ili eto sada hoću a on neće i onda nema onda ostaje to što imam samo u meni.A on je tada bio i pričao samnom.Gde sam grešila?
To me proganja i onda se pred noć spustim sa plavog tepiha i zakoračim kao te večeri u peščano polje sna.
Tada vidim teksturu sa magičnog peska,koji je sijao u mraku mojih stopala.
Pogledala sam oči duhovnika da vidim da li razume šta mu pričam.Gledao me je zainteresovano i samo bez reči pružio maramicu da obrišem kližuće suze.I tada ,rekla sam mu,da moje suze padaju na tlo i da od svake vidim orhidju,kako niče.jer od njega sam dobila orhideje,cvet koji najviše voli,zato mi je darovao.I sada su oko njih samo neki izdanci sa trnjem iznikli.I nisam brisala suze...
Na tom peščnom prostranstvu na kome sam se našla,nastavila sam da pričam svoj san,iz mraka je u daljini probijala svetlost.
-Vidim je na slici rekao je duhovnik!

Iza svetlosti ,činilo mi se da je odzvanjala muzika.To su bili čudesno smirujući zvuci,od kojih se koža ježila.Pogledala sam svoje ruke,pa svoje telo.Delovalo je nestvarno.Tada sam znala da je to svet stvoren iza mojih kapaka,osetila sam da jeste to san.
Tada sam potrčala prema svetlu.I ugledala sam prostranstvo pustinje,kada su mi se oči privikle na mrak.Svetlost je dolazila iza dine kao i glasovi.Noćni vetar je podizao sitne čestice peska ,koje su kroz mesečev prah letele ka mom licu.Ti neprijatni dodiri nisu me zaustavljali.Trčala sam sve brže.Kao nošena strujom noćnog vetra.Ništa nije moglo da me zaustavi,iako nisam znala kuda i zašto trčim,samo sam znala da moram da trčim.Iza dine na levoj strani,u krugu su bili plesači,poluodeveni,lepo razvijeni muškarci,vrlo visoki,pevali su pesmu čije sam zvukove čula ,na početku i gledali su u ozvezdano nebo.Nedaleko od njih,isto u krugu stajali su muškarci sa kopljima naoružani,niži,zdepastiji,nalik lovcima.Glavni medju njima imao je izuzetno veliku okruglu glavu.Sam pogled na njega izazivao je neku mučninu i nelagodnost.Oni nisu pevali.Kada se jedan iz manjeg kruga ,poluodeveni muškarac pomerio,ugledala sam da otprilike na sredini kruga,kao poluukopan,muškarac,klečeći ili ne znam kako stoji i preko njega je bio prebačen neki komad kao krzna ,nalik na ljiljan.Ta boja tučka ljiljana bila je ista.Kretala sam se usporeno želeći da ga osmotrim.Njegove oči i telo mada u tom položaju,nisu delovali zastrašeno.A sve je nagoveštavalo,osetila sam da će biti pogubljen.Lovac s ogromnom okruglom glavom,prilazio je čoveku u sredini kruga ,sa iskeženim zubima u osmehu,od koga bi i medvedi sa Rtnja pobegli.Ljudi iz manjeg kruga počeli su tada sasvim tiho da pevaaju.Kroz njihovu pesmu čula sam tri puta svoje ime.Tada sam se zatrčala ka čoveku u sredini.Koplje iz ruke ružnog lovca poletelo je.Podignut pogled čoveka ka smeru koplja,pokazao je meni znak i ja sam se bacila na čoveka.To su bile one oči iz sna,koje sam sada prvi put ugledala u stvarnosti.Koplje se zabijalo u moja ledja .Osetila sam bol ,jaku bol i ugledala pogled čoveka ,u susretu sa mojim pogledom.Oči sam imala otvorene i on je ostao u njima.Potrčao je kao vihor.Poslednja misao mi je bila da sam mu prenela snagu i on se vinuo,jer znao je da samo treba da trči ,baš kao ja na početku sna,što dalje dalje dalje i da će to biti spas.Znala sam da se budim ,i da je san.Iako uplašena,zadihana,sa bolom u probijenom srcu,bila sam srećna što on neće nikada da gmiže kroz život.
Sve mi se pomešalo,baš kao na tom platnu boje.Ta kićica je meni stavljena u ruke i boje razlivene od onog slikara života i smrti,brata onog što piše preokrete.Tako je suđeno!

Čekam da me narušenu objasni duhovnik!

Na prelasku...u prolazu

Obećala sam duhovniku da ću pokušati da odgovorim na ono njegovo pitanje:"Od kuda taj svet u mojoj glavi?"
Trebali su mi dani i moji snovi i sva ona pričanja i crtanja,i moje šetnje po prirodi,i trenutci moje osame.A iskreno i hrabrost,da baš tako kažem,da odgovorim a da ne...

-Oni dolaze i nekada ostaju dugo,i iza sna.Ne samo ukus i sećanje na san,već oni udju,dodju nepozvani,niotkuda,nasele me i emituju se slike u njihovom dogadjanju.
Ponekad nečiji lik prepoznam,a uvek u snu znam da je san,i da mi nešto poručuje...
To je ta jedna vrsta mojih snova baš u snu ..
Oni drugi,snovi u stvarnosti ili na javi kakogod ih nazvali, oni se bitno razlikuju..
U njima vrlo često,ako su emotivne prirode,nedostaje mi deo tela..
Blagi pogled me ohrabruje da nastavim da pričam.Gledam u njegove sklopljene ruke,veoma lepe ruke sa dugim prstima,tako sklopljene,u prirodnom padu nude pomoć i smiraj..
Pokušavam da se utihnem,jer osećam kako mi srce snažno lupa..i nešto poput knedle penje se ka mom grlu.nepravilno dišem.Pogled ne skidam sa njegovih ruku..I one me podsećaju..To mu i kažem..
On kaže :moguće je,tvojim moćima!
- Moćima u bespomoćnosti?!Niste mi jasni,kažem..
- Ostavimo to za kasnije.Kreni,pričaj mi gde si sve bila tog dana,za koji si tvrdila da će razrešiti sve dileme.Video sam sliku sna..hajde polako opiši mi taj dan i snove,možda ćemo otkriti zašto i kako dolaze!

-Noćima i danima,posebno posle njihovih tretmana prepuštala sam se planovima kako,posle svega da se pojavim?
Šta da kažem?Kakve bi mu bile reakcije?Možda se potpuno oslobodio.U mom snu skoro da je potpuno opušten..
Ne dozvoljavam sebi od onda da se otisnem sasvim,i kao nekada da slušam kako diše.Ne bi bilo fer,zar ne?
Ali samo da bi njima dokazala da mogu do neke granice da slomim strah,poslužila sam se i ja maskom.
Kao najveći broj ljudi..
Nije lepo znam,ali meni je bio jedini mogući način.
Kao sama u odluci.Ne ne pravdam se!
Znam i sama,da bi bilo lakše da je bar nekada pristao ili da škljocnem i pošaljem dok pričamo fotku,i on meni njegovu,a ne  samo ja moje iz nekog drugačijeg trenutka,ili da je bar samo na pola minuta hteo da da uključimo kamerice,dok nisam bila u stacionaru.
Ali odbijao je,imao je debeo razlog,znam,i ja sam onda uvek naročito posle snova pitala..i ispostavljalo se da sam  ga opisala kao da sam ga u stvarnosti videla,sa najsitnijim detaljima..i bili smo oboje u čudu..ali tako je bilo...
Zato sam često govorila da ću ga uvek i bilo gde prepoznati.
Osećala sam čak i negov miris.
Zvuk koraka čula sam par puta tokom razgovora.
Boja glasa ostala je za navek u meni,posebno ton i način izgovaranja mog imena..i ceo pročitan tekst,koji evo ..i sada odzvanja..samo trenutak mi dozvolite,da pripalim cigaretu,zabranjeno voće za mene grešnu..
Sva sam zbrkana od upliva najnovijih spoznaja i od svega!
Klimnuo je glavom.
Bilo mi je neprijatno da pušim tu kraj njega,pa sam stala kraj otvorenog prozora ,a on s okrenuo,prebirući kao nezainteresovano po knjigama..i muzici..
Dva tri dima,duboko uvučena.Laka vrtoglavica.Prvi put od cigarete..
-Prejaka je,rekao je duhovnik.
-Možda,ali on je to pušio..rekla sam dok sam spuštalaplavu kutiju francuskih cigareta..
Sela sam,ponovo zagledana u njegove ruke,sada spuštene na krilu,jer je i on konačno seo.
- Uskoro odlaziš,moramo ovo da završimo.Možda ti uz ove tihe tonove lakše krene..Imam vremena,tu sam zbog tebe,samo se opusti,pričaj.Ne pravi red u glavi..pusti samo neka poteku reči,ja ću sve razumeti!
- Vreme godišnjeg odmora je prošlo.Morao je početi da radi.
Obukla sam tzv.džak-haljinu boje peska,da preplanulost kože mnogo ne odskače.A kako sam smršala ukazalo se dovoljno mesta da ubacim jastučić na stomak.Neću upadati u oči.Kao da sam 5-6 meseci trudna..Vrlo prirodan izgled.Skraćena kosa,malo izmenjene boje ,malko ukovrđana,sada puštena,i velike naočare.Torba i cipele za nijansu tamnije od haljine.Potpuno neupadljivo.
Oko podne sam se okuražila i sa paketom u ruci ušla,na mesto neuspelog vidjenja.
Impozantan prizor ,koji se u prilazu nije mogao naslutiti.
Meni blizak enterijer,utisnut u sivilo spavaonice grada.
Uz diskretan ,uvežbavan osmeh i bogatu napojnicu,za samo dva odgovora.
Da,bila su potvrdna,uz zagarantovanu diskreciju iako su kamere radile svoj posao ali moj šapat okrenutih ledja ne verujem da su snimile.Imala sam lepo opravdanje u iznenadjenju ,zbog svog interesovanja.
Ne nisam se zadržavala.Šetala sam unaokolo i motrila.Kao mala špijunka.I posmatrala iza tamnih naočara reakcije prolaznika u smislu skretanja pažnje na sebe.Ne nije bilo provokativnih pogleda.
Prošlo je vreme označeno,kao termin njegovog dolaska,nekad!
Znala sam kasno je.Neće se pojaviti.Krenula sam ka zgradi gde radi.3-4 stepenika.Meni nepoznat deo grada.tamo.
Čovek sa licem,koje podseća na lisicu,glasno je pričao u blizini.Popriličan protok ljudi,sa fasciklama,ili samo papirom u ruci..aktovkama..Kakva li je tek užurbanost kada nisu letnji meseci?Ili sam se potpuno odvikla od takvog načina života .
U momentu mi se učinilo da želi da mi se obrati.čovek -lisica.Zaklonila sam glavu,uplašena od skretanja pažnje na sebe.
Tada sam ugledala nasmejanog,visokog čoveka.Poduža kosica zaigrala je na povetarcu.Nebom su plutali sivkasto beli jastučići.Poneki je spustio par kapi,koje nisu stigle ni da me okvase.Malo preplanulog u licu,.tri dugmeta otkopčana.Hitar korak.Odjek koraka,onaj isti.
Srce,mislila sam iskočiće mi iz grudi.Zakrenuo je glavu nekome da kaže nešto.Sudario se sa ženom i rekao Oo  izvinite!Kako ste?Njegov glas!
Malo sam se povila kao da nameštam cipelu.Prošao je tik uz mene.Imao je u ruci tek pripaljenu cigaretu.Ruka u džepu!
Pogled iznad.Zastao je na trenutak.Kao da je njušio vazduh.Zainteresovan za smer kretanja oblaka.
Mislim da me nije ni pogledao.
Već se udaljavao,kada ga je sustigao oniži muškarac.Plašila sam se da gledam dalje.Krenula sam na suprotnu stranu..A  suprotno nisam znala gde vodi.
Vraćala sam se.Da, on je.Vraćao se i on..
Oči su mi bile pune suza. Poželela sam bar da šapnem njegovo ime.On ume da čuje šapat i nemušti jezik životinja.
Ali,rekao je nemalo pre prekida kontakta,u jednoj velikoj ljutnji.."Nikada se nećemo prepoznati"!
Ja jesam, prepoznala sam.I vi bi...Isti su moji crteži samo izraz mu je još mekši..Pogledao me kao da gleda kroz mene,a ponadala sam se..Tada sam ustvari shvatila,da sam izgubljena zauvek,jer sam mu videla oči.U njima mene nije bilo!
Ne okrećući se nastavila sam korak, koji je želeo da trči ,baš kao što sam posle trčala u snu..
Jako sam se tresla.Kao groznica.
Hoću  sada samo malo da odmorim ,počinje onaj bol u glavi,ispričaću vam san  posle toga.
Onaj san u snu..Od koga se plašim..Dokle tako?Zašto tako?Da li je tako sudjeno?

Posmatrana 5.

Završili su dani posmatranja.
Slede analize,i izveštaj,dok se pripremam za svoj ponovni put.Danas.Raskamenjena ,ka nepoznatom utočištu!
Moj jezik medjuprostornog umišljaja,na kopnu stvarnosti, poprimio je drugačiji oblik i značenje.
Da li zbog spoznaje vratolomne stvarnosti,i osećaja slobode,kao nove fizičke senzacije srca?!
Prazni sati medjuvremena iz prethodne noći,doneli su san,verujem kao završnicu snovitog prostranstva nezaborava.
Oslikavajući struju svoje svesti,kao element mog doživljaja,kao uostalom i svi utisci i vidjenja prethodnog trenutka,koji  jesu samo moji,ali dobijeni rečima meni upućenim,nekada nežnim  osmehom,nekada u nerazumevanju,nekada u tonovima varirajuće ljutnje,na granici sa grubošću.
Ponekad u čudjenju,podršci i ohrabrenju.Ponekad sa zaključcima naše istosti i velikoj sličnosti,gde su telepatski doživljaji zbližavali dva bića do neverovatnih spoznaja.
A onda ,u zavisnosti od trenutka njegovog raspoloženja ili neraspoloženja,obrušavali su se zaključci,da su moji utisci pogrešni,da on nije osobica za mene,niti sa tim osobinama,koje su u vizuelnoj orginalnosti,kod mene načinili njegov portret,a da je to ništa drugo do njegov alter ego...
Da rečima najčešće nije pisao sebe,i na kraju da je sve .."učinjeno napisano,na moju štetu a nije željeno"..da li je ptičiji cvrkut ponad našeg neba,dok smo bili ogrnuti jedno drugim u ushićenom zvuku Gu..gu..guuu..kao našim znakom rečenog volim te..bila najsurovija neistina?

Znam da je sinoć kao i ja  posmatrao zvezde i sazvežđa. 
Ali, u mom duhu bio je dan. U njegovoj svetlosti posmatrao me.Onako, nežan sa nekom nepoznatom setom u očima.
Šapnula sam mu  tišinom,da se prepusti,onako kako je mene učio, i s vremena na vreme sanjario uvećavajući u meni živu bujicu svetlosti.
Pa ipak, napolju je bila noć. 
Ali kakva noć? Noć puna čudesa, noć posuta čarolijom.
Ja sam posmatrala zvezde i sazvežđa, ali sam u isti mah gledala njega. 
Njegov je pogled lutao sa jedne na dugu zvezdu,sa jednog na drugo sazveždje.Povremeno mu se gubila misao odlazila do onih fizičkih susreta sa devojkama gde je želeo da prepozna deo njegovih želja i u duhovnoj povezanosti..
Otresao bi pepeo sa cigarete,uzdah,pamalo povije ledja..i pomisli kako bi teleskopom zaista dublje zašao i zaplovio snagom sopstvene imaginacije..
Takav,još uvek smešten  nežno u mom srcu, u neopisivoj bujici svetlosti, sa svojom senkom, čas desno, čas levo, ostajao je  nepomičan, jednostavan, jedinstven,umilan, onakav kakvog sam ga noćima zaticala.
Poželela sam da se spustim na njegova kolena, da jednu ruku stavim na njegove grudi da osetim ritam i otklonim taj pritisak,koji se graniči sa bolom,čak i sada ,kada je po sopstvenoj želji sebi priuštio slobodu,od mene.. 
Tada se dogodilo jedno veliko čudo.
Sve zvezde su zgasle u jedan mah, i ostao je samo On na nebu samnom, u jednom danu bez noći. 
Posmatrala sam ga ushićeno i govorila i ponavljala samo njegovo nezaboravljeno ime. 
A On je ruci držao moje srce...
Svitanje..Otvorio je šaku,i moje srce je sa njegovog dlana u trenu otišlo na zgaslu zvezdu..

"Doživela si prvo oslobodjenjeSvest ti je prihvatila nepoželjnost tebe u njegovom životu,definitivno" - rekli su analitičari.
Naslikano uzeli su da izanaliziraju.
Kovitlac naše eterske ljubavi lebdi prostorom  meni nedostupnom.

Posmatrana 4.

Noć se ranije spušta.Od tamnoplave ide ka ljubičastoj.
Snimala sam glavu.Skener je govorio šta se u njoj  krije.Zbog mojih snova u boji.Zbog moje mogućnosti da čujem glasove.Zbog boja kojima su obojena slova kada čitam.Zbog ...oh..ko zna zbog čega više..?!
Sigurna sam da će iznaći neko novo ime za te pojave...
Kakav život..a predosetila sam..i pisala,doduše sramežljivo o povratku,o početku kraja...o jalovom drvetu nade..
U Platonovoj pećini žive ljudi koji vide samo senke stvarnosti, naziru život ne sudelujući u njemu.Onda ne treba da čudi toliko što koristim stopala samo kao transportno sredstvo a ne kao deo tela!
Začudjeni..Ja sam začudjena više što odskora imam taj osećaj kao da mi glava odlazi od mene..Nacrtaj kažu ..Otprilike ovako..

Prošla noć punog meseca i snovi..košmar u oba i sna u snu i budnom snu..a počeo je budni san najlepše..Ja znam da su moji snovi poziv na beg iz svakodnevice a oni kažu da treba tako lepe,kada su lepi da počnem da živim..da im opišem svet koji mene opisuje iznutra,na mestu gde je vreme izgubilo svoje ime...
U mojoj duši koja je kažu stalno u stanju večnog opreza..
Ja u košmarnim snovima prošle noći,od nagomilane energije prikrivane tuge,zbog neostvarenog,željenog sna sanjanog skoro sedamnaest meseci..
Zbog nedohvatnih daljina ja sam sprečena rodjenim telom da odživim tren trenutka stvarnosti..i sve je stalo..sem iskrica unutrašnje vatre,koje svetlucaju neproživljene trenutke,nepoznate a željene sreće...
U neharmoničnoj kocki svog života u snovima poput sinoćnjih ,u trenutcima svetlećih boja ,bila sam vrlo blizu one kugle plavičaste harmonije,i osetila sam blizinu,dodir u svom pokretu želje da ga zagrlim ispruženom rukom koja je uskovitlala oblak i ponela ga dalje i dalje i njegov no-no prstić je ostao urezan u dubinu nesna..
I tada sam osetila da sam izgubila svoje telo i postala neko nepoznat a ko ima moje misli...

Kažu da treba da prigrlim svoje telo u krhotinama prošlog trenutka i  istinskom željom da ga povežem  u celinu postojanja sada,jer drugačije neću moći da naučim mudrost ,koja treba da mi oblikuje telo,i saznaću pokret,i iskoračiću iz sna..To znači cilj?!...
Ja ne želim da izadjem iz svog sna ,jer to je najlepše što mi se dogadja..Meni ne treba takvo telo ,koje izdaje..

Intermeco

Vreme ne prolazi !Ono je postojano i ovde, uvek isto u svom nastajanju i svojim menama, nepokolebljivo u svom postojanju u kojem ja  trajem i prolazim kroz njega. 
Vreme ne stari, ja starim, ono je u odnosu na mene uvek isto mlado kao i trenutak koji  spoznajem, a  spoznavši trenutak u kom se spaja želja i san postajem misaoni hodočasnik ka još ne pronađenim njegovim vratima.
Treba mi odmor od sna.
A san je stvarnost koju živim.Taj život pre života,iz kog  ne mogu da iskoračim.
Nezadovoljni su oni.Nezadovoljna sam ja.Nezadovoljstvo kao bara koja ne otiče,ne isparava.Samo umor je sve veći.

Ruke me od  jučerašnjeg popodneva ne slušaju.
Glava ne prestaje da me boli.
Sve bih htela i sve hoću,jer ovako ne mogu.
Ta ivica po kojoj hodam ni tu ni tamo,nazad ne može,napred me vodi ka pustinji.
Ivice su tanke.Stopala ne nalaze korak,koji je vodio pod nebosklon života.

U tajnosti uzdrhtale duše sna,vidim kako stoji na rtu dobre nade,u njegovom svemiru i rukama grli kristalno svitanje i osmehom ispraća ljubičastu noć,u kojoj sam imala san nezaborava.

Onda su došli vetrovi lutanjem iz duboke noći,uskovitlali pesak opustošene mene,da mi zamagle pogled ,slično u Raskoši gubitka,da ne prepoznam na čijem ramenu je udomljena njegova ruka.

Svetlosna muzika tog trenutka pretočila se u jecaj saznanja ,da nemam ruke ne samo za pisanje i crtež već da ih nemam za dodir trenutka.

A juče sam ih s pažnjom gledala,od neposluha.

Osetila sam treperenje leptirića u telu, uzburkanost sna u sebi, sna koji živim. Svetlosna muzika tog trenutka postade emocija u koju se slio dobro poznati lik ljubavi. 
Sada dok mislim,i pokušavam da nacrtam san,otkrivam da je moja  misao  put kojim nesmem.
Treba da sam srećna što je u mom srcu, što je nerazdvojiv deo mene,što je moja sudbina i moj san,nebosklon pod kojim sam jedino slobodna a znam da će moja ljubav trajati duže od mene!Osmeh u intermecu...

Posmatrana 3.

"Ima li u tome plana,
da jedan život dodirne drugi,
ima li plana u tome,
da jedna pesma dodirne pesmu,
i da na kraju -
smrt dodirne smrt?
Je li ljubav ono,
što je dodir prvog znaka?"

Romor postojanja vremena u meni ,ponekad izgubljen osećaj sa svešću da se služim se svojm metaforama da bih trenutak pretvorila u misaonu sliku na kojoj ću videti ono što mi trenutak omogućava.Vrtlog najsitnijih delića energije iz kojeg se izdižu misli, izrasta iz trenutaka koje bi trebala da naučm svesno osećati.
Veče i protekla noć ,novi košmar.Novi trenutak ne znanja odvajanja budnog sna i sna snova.Haotični glasovi,prilike ptice..
Pisati je beskonačno teško.Treba sve reći.A kako da se kaže?Crtež?!Da ali svaka boja ili ugljen,lome mi se pod prstima.Moja svest pokušava da spozna istinu o meni,pa o  tome ko se krije u univerzumu mog uma..Ko se to prikrada   iza mojih misli i pretvara u slike i osećaje koje pamtim?!San!
A u njemu borba,gde ne želim da zadjem po tajnovitim obroncima njegove stvarnosti.A nadjem se tik do svetlosti njegove duše ,prepune nebeskih cvetova koji blješte snagom njegovog bića ,ogrnuti u njegovom umu plamenim jezicima znanja i mudrosti.I vidim borbu njegovih cvetova u perivoju njegovog sna,sa olujnim vetrom munja.Čujem vihorastu muziku njegovog srca,sličnu cvrkutu ptica u krošnji svesti.I težak uzdah kao isplakane suze,i znam da je to zbog tmine prošlih trenutaka,u kojima sam uzimala plodove iz njegove začarane šume bića.I pomešaju se tada naši uzdasi bola,i odjekuju utiskujući se u moju svest neprežala.
Papir ,boje,i snovi pod mojom rukom,u ljubičastom trenutku odlazeće noći,i bljesku prvog zraka sunca,kao nož zariven u srce ,koji silom vuče jedno van mene..
Predadoh vlast svesti snazi duše, udomih sve želje i žudnje i osetih sjedinjenje svih energija u ženu,mene- koja uistinu voli. Shvatila sam da će ono, što sam nazvala stvarnost, ostati jedno veliko, naduvano ništa, ukoliko stvarno ne osetim u sebi smeh, te čudesne titraje svevremena.
Ljubav, latentna vatra večnog postojanja, osećaj sreće koji je u prošlom trenutku tinjao iza mojih misli, buknuo je , protekle noći,kao i u aprilskoj večeri, plamenim jezicima a ja se sretna ponovo osmehnuh sretnom trenutku buđenja.Čekam analitičare da kažu :zašto...

Posmatrana 2.

Dugo sam spavala.Osećaj umora  i nekog nezadovoljstva i nakon sna.Dugo takav osećaj nisam imala.
Skuvala sam kafu.Retko jutro u kome sam to sebi dozvolila.Jer u suštini zabranjeno mi je.Jutro u kome sam počela sa prkosom.
Zapalila sam i cigaretu,samo onako da gori,da osetim miris dima.Zagledana u jednu tačku,koju od kada sam ovde ,nalazim kao mesto,koje mi najbolje otvara sećanje.Klik,rekao bi on,označen kao moj muškarac.Moj u meni,nevidjen,ne susretnut,ne dodirnut.Eto,a moj.I oni su ga imenovali tako ,kao "moj muškarac".Vratih se na njihovu diskusiju i objašnjenja prethodnog dana.Osećam kako sam se namrštila.Njihovi glasovii reči u mojoj glavi odjekuju,kao u nekom dugom praznom hodniku.Jedan glas mi nikako ne prija.Čak ni pogled iza okruglih naočara.Mada se trudi da ostavi utisak ljubaznosti i prijatnosti,ima nečeg izveštačenog u njemu.Meni deluje kao naučen ton,kao naučen pogled i onaj osmeh,da osmeh,koji sam sama želela ranije da naučim da kao karmin,stoji na kamenom licu.E njegov je baš takav.Pišem i pisaću o svemu.Zar nisu rekli da treba sve misli da iznesem iz sebe da bi me bolje pratili.?
Pa eto to je moja misao,utisak o njemu...Ipak sam povukla jedan dim,krišom kao prvu cigaretu u životu,samo ovaj mi je baš prijao.Sa stola sam uzela njihove beleške prethodnog dana.Zašto su ostale tu?Sumnja u meni je progovorila..
Baš sam na stranici gde su napisali da ja pokušavam objašnjenjima,da pojašnjavam i ne nacrtano.Moj stečeni utisak o mom muškarcu i odnos sa njim.Da "branim"svoj san...komentar o mom muškarcu,koji su oni izvukli,meni se nikako ne svidja.Proizvoljan je i ne tačan.
Moj muškarac je od prvog susreta tajnovit,zagonetan,otvoren do ugla ,koji je želeo da ostavlja otvorena vrata sebe,meni..On nije šarlatan..On je veoma odgovorna osoba,koja me nije napustila ni po saznanju da bolujem od te retke još uvek nedovoljno istražene bolesti..Naprotiv,tragao je zamnom da me pronadje ..On je brižna osoba,koja se trudila da me uputi u mnoge sadržaje života,da upozori na opasnost..Pa,oni ništa još nisu razumeli.
Osećaj bola u stomaku,uzburkao je misli ,kroz sećanje svih njegovih napora..a ostajao je uz mene,verujem ponekad i ne voljno..
Latla sam se pastela..stala uz štafelaj i crtala..brzim potezima,i  zapisala,trenutak,slovima..dva ,tri ...deset crteža ..
Nisu bili crteži sna već ovog trenutka,poslagane misli kako su vrcale iz mene kroz pokret ruke...
Bol u glavi...čudan..
Setila sam se:"Naša misaonost i samoosećaj su svojstva na koja možemo svesno delovati spoznavajući sebe i svet oko sebe. Mi možemo delovati na ustrojavanje misaonih procesa, možemo usmeravati emocije, ali nismo u stanju delovati na fizičko- hemijske procese iz kojih se naše misli i osećaji razvijaju. U tim procesima telo, dinamičkom samoorganizacijom, u biologiji nazvanom autopoiesa, okolnosti samostalno i stvara samo sebi i nama mogućnosti da te fizičko- hemijske procese pretvaramo u pravi osećaj, pokret, život."da mi je ova definicija ili šta je već,jeste poznata od prvih poseta psy,pre par godina,kada sam počela da se izopštavam iz mase..
Osećam napetost mišića,nepokretnost zglobova..znači da su još uvek u raskoraku moj um i moja osećanja..
To sam naučila da protumačim..
To znači da će i ovaj dan biti ,pun pitanja :"Ja", moje telo i svet u kom živim, večno trojstvo  moje svakodnevice, prostranstvo sna koje teži buđenju, postavlja pred mene, temeljna pitanja:
Šta je to," ja"?
Šta je to "moje telo"?
Šta to čini "svet u kom živim"?
Eto i to je deo,koji smo nas dvoje mnogo puta prelazili,tražeći zajednički odgovor..
Ponovo pastel u ruke,papir...dok misao kako me je učio ,bubnji ,da nadjača taj odskora pojavljeni bol u glavi.. On je meni pojasnio da treba misao pretvoriti u "osećanje osećaja" o telu i pokretu, u našu stvaralačku snagu. Pokret tada postaje, naš "anđeo čuvar", veza koja stvarno sjedinjuje naš um s telom i svetom u kom živimo.Tako je zabeleženo u meni,mada je on to i lepše sa onim njegovim:"klik"objašnjavao..
Zar je neobično što u svakoj reči i predmetu,prirodnoj pojavi od budjenja dana do sna noći,povezujem dobijeno od njega i trenutak svakodnevnice?Mislim da nije..
Zaboraviti ljubav?
Tu nema zaborava, prava ljubav ostaje latentna vatra u univerzumu osećajno- osećajnog u nama...to znam...osećam..govorila sam i tako je...Ljubav, taj čudesni osećaj je najlepši poklon samome sebi, ona je osećaj koji nikada ne prestaje niti napušta, osećaj koji hrani i greje, najsvjetlija zvjezda na noćnom nebu.
Moja vizija ljubavi živi u svim njenim nijansama. Ljubav o kojoj sam pisala, koju sam sanjala i živela sama. 
Osetim je u povetarcu i mirisu svih godišnjih doba ,kroz koja smo zajedno prošli,daljinom, vidim je na nebu među zvezdama koje i on voli da posmatra,dugooo., prepoznajem je u senki koja me prati, u letu noćne leptirice oko svetiljke,u pesmi zrikavaca.. Iscrtah i pticu,onu nebesku,čijim je glasom uputio prvo Guuu,meni,rekavši da je najlepši govor ljubavi  ptice..
Zbunjuju me njihove konstatacije..pitaću danas..kada budu analizirali reč i crtež..Najviše mi ustvari prija razgovor sa duhovnikom..unosi smiraj..nenametljivo a sasvim moguće pojašnjenje..:"Večno trojstvo svakodnevice je put na kojem postajemo učesnici u ostvarivanju četvrte dimenizije, prostor- vremena, harmonije svemira na koju, ceo naš život, nesvesno delujemo"rekao je uz blagi osmeh..i pred mojim očima..titraj kroz bol..pogled koji sam naslutila,oči boje sna,oduvek..na neizbroj crteža iscrtanih u onom kontrolisanom prostoru,koji je vodio mom zalečenju..
I tom bezimenom trenutku Života pre života..koji žele da mi oduzmu..a ja ga produženo živim..crtam i pišem..

Posmatrana

 Udaljena od svih,ne u begu od sebe,već u hodu ka sebi prepuštam se i ispunjavam sve zahteve,voljno i ne voljno.Svi zaslužuju da se vratim sebi,pa i njima.Poslednji pokušaj,pred finale tako bi rekli neki izvestioci.
Potreba je rekli su,da ne zataškavam u sebi,već na bilo koji način da iznesem iz sebe,da li pisanjem,pričom ili crtanjem,samo da iznesem,jer to je jedini način ,nalik produžetku mojih snova i aure u kojoj se nalazim, pre no što utonem u nesvesno stanje duše.
U tom su se složili i duhovni savetnici i psihoanalitičari .
Na taj način moći će da me prate i da me izvedu u stvarnost,oslobadjajući me strahova i tame ,koji su postali nepodnošljivo intenzivni,a oni veruju bezbolno.
Naviknuta sam da čitam radove i izveštaje onih koji ih sprovode,nisam nailazila na ispovesti onih koji su posmatrani.
Još jedna neobičnost koja me ponovo odeljuje od prosečnosti mase.
Zato pod ovim Nebosklonom pišem.Napravila sam ga u trenutku,koji je označio jasnu prekretnicu u mom,a mislim i njegovom životu.Posle hiljade i hiljade sati provedenih na ovim ulicama neta.
Iza visokih zidina ,prepune prekrasnih mirisa ,pomešanih mirisa mediteranskog rastinja,mora i tamjana,gde sam provela te dve nedelje,učile su me kako mogu da oslobodim ruku,a evo sada već mogu da nacrtam svoju mandalu i auru.
I sama sam iznenadjena da sam u svitanju, koje je imalo svežinu osetila i onaj već duboko usadjen miris,i ritam koraka ,kada sam osećala čak i telo mog muškarca,jutros sam  osetila,to isto telo u pokretu ,i čula glas,i sve to prenelana crtež.
Iz crteža su pročitali čak i oni,sve one reči osude ,gde je moja iskrenost ,u bezbizbroju nežnih reči,označena kao karikatura i kamikaza ,koja je učinila meni lagodnost,u uživanju u destruktivnosti,kao užasu postojanja.Žigosana!
Nazvana sam Kristinom,nasrtljivicom,bezobzirnom i bezobraznom,samoljubivom,koja sam za jedno veliko ništa dala ništa,obesmislivši najlepše što je postojalo.
Zato sam prestala da mu budem draga,već sam postala suprotno..u svojoj sebičnoj bezosećajnosti...
Nesigurnost se produbila.Nisam i još ne znam,da li sam bila obučena u tudje odelo,nekadašnjeg postojanja i doživljenog ružnog trenutka,ili sam označena kao saučesnik u užasavajućem zadatku,lomova ljudskoh duša,uništavanju života,i teškim probodima.Jer to se dešavalo povremeno,skoro u istovetnim intervalima,samo je postajalo oporije,teže,i nerazumljivije...
Da objasnila sam im taj razgovor kroz crtež i žvrljoke osim "agresije ljubavi"kako je znao da obeleži moje česte izlive i znake,u svakom raspoloživom trenutku!
Veruju da je to bila kulminacija kada sam u potpunost i izgubila sebe i kontrolu u kako tako odživljenoj svakodnevnici.
Istini na volju,u nekim mirnijim tokovima reči,označavano mi je i predočavano,baš slično i poslednjoj poruci...da je "na moju štetu"..
Moje telo reaguje po principu ogledala duše.
I kako je bilo odveć potresa,zbog te aplastične anemije i celog toka zalečenja,psihički sam postala baš kako je označio,još slabija i nesigurnija.Naše učestale rasprave,u kojima sam žigosana postupcima koji nisu pripadali meni,a nesposobna da objasnim razlog,u moru najlepših osećanja i želja za njegovu dobrobit i sreću,u promenama raspoloženja i tokova priče,samoosuda njega kroz kratke ispovesti,naznake pokajanja,a opet neverice više nisam mogla da rasudjujem,šta je rečeno namenjeno meni a šta pomešano sa tim prethodnim doživljajima koji su ostavili u njemu dubok trag.
Pitali u me da protumačim šta sam osećala i šta osećam kada se nadjem u blizini njegovog tela..u momentu crtanja sna...Pri pomenu njega,redovno mi se na licu pojavi blagi osmeh,kažu da je vrlo tugaljiv,ali rekla sam,sasvim iskreno,jer osećam da ne mogu sama da se izborim sa ovim..bez stida sam rekla: Tada mi nedostaje deo tela,baš kao što mi nedostaje on,koji je brinuo o meni, izgubim strane sveta, u jednom trenu ne osećam ruku koja crta i na papiru se pojave mrlje iza kojih se samo naziru konture moje slike. 
Uzdrhtim,i u želji da ga dodirnem,ovlaš tek da zna da jesam tu,prepuna one ljubavi i energije koju je zasejao u meni..
Oni su mi pokazivali slike velikih umetnika slikarstva, slike koje potsećaju na moje i  kažu da su mnogi od njih sigurno lutali svojim snovima i tražili izgubljeni deo sebe baš kao ja...
Onda ,su oni  govorili o halucinacijama iz kojih nastaju konture tela, izobličena lica, magloviti obrisi stvarnosti koja je u snu izgledala sigurno drugačije. Pitali su da li sam oduvek osećala takav bol u glavi,ne ranije nisam ,sada da ..
"Migrena u svom nastajanju stvara u vidnom polju nešto kao slepu tačku, to nije pravo nego mozgovno slepilo za trenutak neke još neotkrivene sreće." to su rekli..
Novi momenat za mene..Da li zato što skoro da ne osećam svoje lice..
Ni tvoj muškarac na ovim slikama nema lica,odnosno ima polovinu tvog lica..To je zato,što je moje telo bilo izdajica,i nismo se  sreli..rekla sam..i skotrljala se jedna niz moje lice umrljano bojama i ugljenom..i mi smo bili kao blizanci...
"Suze su krv ranjenog srca i znače tugu i bol, ali ko se od srca smeje taj plače od sreće."slobodno ih izlivaj!..To me podsetilo,da je znao da kaže da suze tužbalice mogu postati radosnice..i osmeh onaj sramežljivo tužan pojavio se na muzgavom licu..
Heraklit je govorio ,kao u prilog postu Miris žara,i u puno naših priča da :" Smeh i plač su blizu, oni su znakovi da duša živi, da vatra u nama gori. Suzma radosti i tuge gasimo prošle trenutke i hrlimo novima. Iza požara ostaju zgarišta koja treba zaboraviti, na njima se više ne može živeti jer na njima više vatra ne može planuti. Vreme je vatra koja plamti ka budućnosti i nikada ne gori unazad."
Ja ,Miris žara ne želim da zaboravim da ugasim...,rekla sam..
Nastavićemo sutra ,rekli su...a ja sam potonula u onaj san nesvesnog stanja duše... 

Gde raste osmeh?

Lutam životom i zaustavljam se u različitim trenutcima, otvorim vrata neke spoznaje i onda bežim od nje u drugu. Promenila sam bezbroj puta mišljenje i interese. Fenomenologiju sna spoznaju mog kvantnog stanja sam zamenila lutanjem svetskom literaturom i istorije umjetnosti. Izgubila sam se u svom neznanju jer ništa u životu nisam istražila do kraja.

Možda zbog trodimenzionalnih spoznaja svog tela,kroz koje sam upoznavala  sve druge dimenzije svoje duše,i ništa ne znam da vidim očima,uvek samo srcem,a moje srce  je još uvek slepo, te moram pronaći u dubini duše prozor kroz koji ću konačno progledati. Tada ću videti i miris koga se onda, možda, neću bojati.

Posavetovale su me i naučile rekavši: "Vrati se tamo odakle si počela utirati svoj put ka apsolutnoj istini. Vreme u kojem živimo sliči na rasprodaju ideja i tu se mogu snaći samo oni bez istinskih osećaja. Tvoja snaga je u filozofiji i psihologiji sna, vrati se u svet u kojem ćeš danas sigurno osetiti pojavnosti svoje nesreće i onda ćeš pronaći i pravi način kako to izraziti. Tvoj Dečak te je odveo sa najlepšim željama  u područje, u kojem se ti sada ne snalaziš sama, bez njegovih tumačenja - ti ponovo lutaš bezdanom tvojih ranijih strahova."Rekla sam da nema maila,i nema telefona na koji bih se javila.Sve je ugašeno,promenjeno.On je bio samo trenutak u vremenu koje moram dalje sama stvarati. Ja sam mu nanela puno bola,a nisam to htela. Njegov prostor je izvan mog.Ne želi me.Ja sam suvišna,znam.On uvek najbolje zna  šta treba uraditi.. Treba pronaći Arkadiju u srcu i tu ću otkriti istinu o mirisu kojeg se bojim.Znam da treba stiči na mesto gde raste osmeh,koje mi je otkriveno,da ne lutam ,da ne padam u ponor noćnih mora gde stalno pokušavam zaustaviti trenutak koji je već davno prošao. Ni jedan trenutak nije stadijum u njegovom čistom stanju, on je uvek znak mnogodimenzionalnosti duše i tela.

Tražiću i pronaći ću to mesto,obećala sam!Mati je samo rekla:
"Vi ste kao dva velika cveta, kao ruže penjačice koje se uspinju uz kuću njihovih dvaju života. Svaka na svojoj strani sveta se uzdiže ka nebu. Vaše ruke isprane svitanjima pokušavaju dotaknuti sunce koje vas odvaja. Hoćeš li uspeti na vrhu sna izgraditi most na kojem će  te se konačno sresti?"

Hoću,jer samo tamo raste osmeh!

Utočište

Raskamenjena,u potrazi za pripadnošću sa rukama ,koje streme put oblaka,sa kamenom nasred srca,koristim ovu iznenadnu mogućnost da napišem,u ovim danima samosabiranja,još poneku reč mog nedostižnog sna,zbog stvarnosti mog zaustavljenog koraka,u samo jednoj jedinoj želji,susreta.
Poput čoveka u razvalini,u madjusvetu,ne više puna pitanja već samo sa jednim pitanjem,zašto?
to zašto vodi me kod svakog bića,biljke.vode,sunca,koje suncokrilo pokušava da mi pruži taj neophodni Neboklon,ne nalazim odgovor još uvek ,pa molim da me nauče kako da udaljim sva vremena,sve radnje,davnoprošlih,prošlih,sadašnjih,budućih,večnih još ne-imenovanih.
U samoj sebi sam san neznanja i sanena mora me oblikuju  u Snomoricu.
Ne nalazim smisao,pa poput slapa svetlucajućih kristala ,u mozaiku života,izviru samo sećanja  kao oživljeni  i iznova doživljeni trenutak,koji je samo bljesak pogleda mogao da sačuva  a izdajom mog tela oni su postali dve razvaline.
Noću čujem kako jeca..isto kao ja..i taj bol,koji pokušava da udalji..i na čas se smiri i isti uzdasi prolome se nebom,i po nekoliko padalica istovremeno se stušte..gledam te noći..jecam dvoglasno..
Dopušten mi je plač bez pitanja,i plakale su oči sve do isušene suzice,i pogled je bio i još je pomalo,zamučen,izmagličast..
Dopuštena mi je vika..ali ja ne znam da vičem..ja samo znam da zajecam reč,kao doziv umilnog imena,i glas ne izlazi..ostaje u meni..ukopava se sve dublje..
Ona se pojavila iznenada..ubledela,tužna,pomalo optužujuća..
Unesrećio je još višee moj izgled,moja mršavost..Kažem da je to ljuštura i da ne gleda tako..praz joj pogled od bola..malo ga poznajem,a pomalo mi je stran..
Podseća na septembar..i spominje obavezne kontrole,dok dlanovima prelazi po mom licu..
Ona me moli da prekinem..da ima drugih načina,da ima rešenja..jer svaki problem ga ima..
I kada sam mislila da razumem,koje su joj želje,iznenadi me i trgne nešto kao primedba ili konstatacija..pa nisi ga videla,nikada neću razumeti kako si u sve poverovala,i kako znaš da ga voliš..
Na ovom mestu,u ovom zdanju,gde se misli posvećuju Bogu,gde se daje i prima ljubav..smogla sam samo toliko snage da kažem..i njega nismo videle,a volimo ga i molimo,od kada znam za sebe i tebe u toj razlici od sedam minuta..zašto ne možeš da poveruješ da je moguće?zar su samo ove četiri žene te koje iz srca veruju da jeste moguće..
Potpuno pogrešno protumačila je moju odluku..
Iako je istina da : Nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj Neko. Nismo se sreli,nemam tvoju sliku,nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni šta smo...Nije mii dobro od takvih misli..potvrdjuju da sam luda...A...a...a... Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu. A nemam ni jedan dokaz da sam bila tvoj Neko...samo naše reči...samo tvoje reči..i zar to nije dovoljno?..a ja sam ovde..
Razlog je dalek i dubok..ja ne razumem svet u kome se stvarno živi..i nisam ni kada sam radila ni dok su me lečili..ni kada sam se vratila..
To je razlog..a povod jeste,kao vrhunac nerazjašnjenog dogadjanja samo meni,meni raskamenjenoj..toliko puta u samo toj jednoj želji susreta pogleda...Zašto mi je telo okrutno?..zašto me izdalo...I nestao si najavljeno i javljeno..ostala sam bez tebe,utočišta i onog smisla..
I nemam utočište u njemu ,ni u Tebi ,iako si ostao znam kao i uvek,moj nebosklon,zato sam ovde..gde ću možda saznati zašto ne  - mi...
Veruje ona u savremenost klinika i onih,o kojima sam tamo pisala,što jedu tomove knjiga i samo se udebljavaju i ne znaju ustvari ništa..Ona će ostati ..i sa njenog fona kucam ovo..jer svoje sve sam predala kod ulaska...Utočište??? da li ga ima dok ga u sebi ne nadjem..

Raskamenjen Sanjalikos

Rapolućen kamen.Razvalina.Srce u jecaju.Večernje nebo rosi suze neuspeha.Mrak.
Taština kuca na vrata.Bol ne otvara.Raširio se.
Neizlečivi Sanjalikos traži identitet.Nalazi svoju raskamenjenost pod Suncokrilim Nebosklonom.
Život opsednut,u zvuku jecaja i one sada daleke duše,koja se još uvek bezuspešno brani..od mene!
Noć kada se najglasnije čuje uzdah.Pokajanja i promašaji.Nevere i nesaznajnog.Laž ili istina.?!
Kroz reči..Neprestano,neprestano,osujećena namera.
Nestali smo,zbog izdaje mog tela u važnom trenutku...
Ostale su samo oplodjene reči.
Uzvišena do rečitosti,uzneta sa draguljima pod košuljom za dvoje Reči su pogrebene.Ispisane Nepoznatim ,opustošene i bačene pod peščane dine užasa...u pogrešnoj meni...
Ponovo uzdasi teži od kamena..to više nije onaj tanušni prelom duša.Ovo je ukop najlepših darova..Iluzija.
Ovde saznato: sve je iluzija.Ovozemaljski život...sve...
Mogućnost voljenja nevidljivog..poput nevidljivog Stvoritelja..Samo različiti oblici..Istina..Postojanost i trajanje!
Zbog ovih kao brijač oštrih brda, golog i grmlja, stena pocrnelih od mora, nedokučivih kao kartaši kao kladioničari..
Neizvesnost..Prividi..Dozvoljeni jauci i suze..
Suze isplakane..U suvim očima bockanje bola i maglčasti pogled..Jauk se vraća ponet iz grla,sa ivice usne.jezik kao brana..ne da zvuk da se prolomi..Ulama se unutar ..tamo u ćoškovima gde su najlepše mirisala osećanja..Sada šapuću..Neverica...Čuvana i štićena,u njegovim brižnostima..sada izgubljenog onog dela neba pod svemirom kojima nas je ogrtao gugutanjem..
Mala dela u velikoj veri..Smisao ne potvrdjen u izdaji tela..Koliko puta..???!Ja...
Ta ljuštura je bespotrebna...Ma koliko lepa..Obučen sam skelet..Treba da zaštiti..Ali..izda,izneveri..Jači je od onog ispod njega..
Zamagljeni dani i sati..Ko zna do kada..
Nisam uspela čak ni da ponesem teret svojih očiju u samo jednom jedinom ,željenom susretu..
Šta su tada radili neuroni,šta svi ti hormoni o kojima pričaju..gde su bila upozorenja?!..
Jedno mu je stiglo već kada se desilo..pogledom mudre sede glave ,naslonjene na stolicu..Meni - prazninom kao oštricom leda..obrisan svaki trag postojanja...
Pustinja pod nebosklonom..
Neka zaštiti njegov krug..Deveti krug sabiranjem nove kapi na njegovom listku života..
Neka bude srećan..da ne traži osmeh..da Osmeh uvek pronalazi njega..Taj broj voli..donosi mu sreću..
Krila vetra ili krila vrane prenose..uvek..i oduvek je želeo..
Krhkotina Raskamenjenog Sanjalikosa,zbog neznanja razumevanja sveta...u ovom medjuprostoru,medjusvetova,valjda će naći smiraj..Kvariigra,koja ne treba nikom..
Kao voda sam,slučajno hladna i zalud tečem..
Dok se Raskamenjen kamen ne raščini..dok mi iz srca ne polete ptice..dok ne stanem na onaj stepenik.."sudbine"u kojoj ponekad odjekne zvuk ruskih glasova..ili ne iščeznem odavde pravo u Tišinu..